Од српског мученика до монструма из Хага

Од лидера који је био обожаван и практично непогрешив, преко човека „који не схвата да живот тече даље”, али који у Хагу „брани не само своје него и српске националне интересе”, Војислав Шешељ је за своје доскорашње најближе сараднике постао „монструм” и „мали миш”. Александру Вучићу, заменику председника Српске напредне странке, изгледа да је коначно прекипело, па је свог некадашњег лидера, склизнувши на личну раван, „частио” пре два дана управо овим квалификацијама. Тиме је одговорио на Шешељеву оптужбу да је лично осмислио причу о његовој наводној наруџби атентата на лидера напредњака Томислава Николића.

Саговорници „Политике” кажу да је то, с обзиром на околности, и очекивано и разумљиво. „Ако вам неко ради о глави (они најбоље знају да ли је то реално или не, а надлежни органи ће то испитати), наравно да ваш речник не може да остане пријатељски. Имам разумевања и за промену тог става од великог вође и великог српског мученика који се у Хагу бори за српски интерес до монструма из Хага. То је емоционално набијено али и разумљиво у датим релацијама”, каже политички аналитичар Милан Николић.

Кад дође до спора и разлаза у политичкој странци, поготово кад они који оду и формирају нову странку постану релевантна политичка чињеница или чак постану утицајнији, то је нешто што доводи до велике дозе ривалитета, наглашава Зоран Стојиљковић са Факултета политичких наука, додајући да док год су у игри кључни актери, који су носиоци спора, то води до велике дозе жестине у међусобним односима странака и појединаца који су некада били заједно.

„Док год су, рецимо, Ђинђић и Коштуница били актери, то се није дало превазићи. Постало је сношљивије када је на једној страни дошао Тадић. Односи између њих ће се додатно релаксирати када и у ДСС-у тај круг око Коштунице више не буде оперативно водио политику. Погледајте односе у нашем окружењу, у Црној Гори, те сукобе између ДПС-а и СНП-а. Они су практично тек сада на неки начин помало релаксирани, јер после првог, па другог Булатовића, на челу СНП-а имате Срђана Милића који у томе није битно учествовао”, објашњава Стојиљковић, наводећи да је у тренутном спору између радикала и напредњака специфично то што је дошао до нивоа да се међусобно прети.

Скоро две године од оснивања нове странке челници СНС-а су се држали прилично одмерено и умерено спрам лидера Српске радикалне странке, изузев једне Вучићеве изјаве из марта ове године да је Шешељ „обичан лажов” (поводом Шешељевих тврдњи да се Николић састајао са представницима тужилаштва Хашког трибунала). Вучић је у октобру 2008. изјавио да никада неће рећи „ниједну лошу реч о Војиславу Шешељу” („Ни о њему ни о његовим сарадницима не желим да кажем ништа лоше јер мислим да бих на тај начин говорио више о себи него о њима”), али, ето, сада није издржао.

Милан Николић оцењује да су Томислав Николић и Александар Вучић до сада били коректни (док је Шешељ из Хага давао своје екстремне изјаве), али, како додаје, то је и нешто што је и политички паметније. „Политичка оцеубиства у Србији су и честа и доста се лоше гледају у јавности. Значи, били су свесни тог момента да они њему чине нешто веома лоше и објективно они морају да буду они који ће бити скромнији у својим изјавама и не смеју да иду лично и ђоном према њему. Шешељ је, с друге стране, био екстреман као што је увек био. То је више ишло њима у корист него њему и његовој партији, као што и ова прича о нарученом атентату иде више у корист Николића и СНС-а, него што иде у корист Шешеља”, каже Милан Николић, наводећи да би челницима напредњака саветовао да сада обуздају свој речник према Шешељу. „С њихове стране не смеју да дођу увреде, а нека он вређа – то све ради за њих”, додаје Николић.

Да ли су овако екстремни односи и квалификације на личној основи били присутни и у споровима између других политичких актера? „Српска политичка сцена је пуна разних одвратности. Било је тога, али ја то врло радо заборављам”, каже Николић. Стојиљковић, пак, сматра да није баш тако, због тога што у другим случајевима спорови нису доводили до нивоа прича о нарученим политичким убиствима. Ђинђић и Коштуница, из његовог примера, како каже, нису ишли до тих екстрема.

„Ова врста претње, наручивање ликвидација, или угрожавање егзистенције, то је нешто што је заиста спецификум и говори о ауторитарној ранијој матрици странке. Код демократских странака мање-више то се заврши на политичким међусобицама, на сукобима или неповерењу код грађења коалиција и код покушаја да се одржи политички примат на демократском блоку. А ако неко нема демократски префикс (као што га немају странке наследнице бивших режима, попут СПС-а или ДПС-а у Црној Гори), или се просто градила прича на ауторитарној матрици, онда та доминантна програмска позиција утиче и на ту врсту односа”, објашњава Стојиљковић.

Биљана Баковић