Od srpskog mučenika do monstruma iz Haga

Od lidera koji je bio obožavan i praktično nepogrešiv, preko čoveka „koji ne shvata da život teče dalje”, ali koji u Hagu „brani ne samo svoje nego i srpske nacionalne interese”, Vojislav Šešelj je za svoje doskorašnje najbliže saradnike postao „monstrum” i „mali miš”. Aleksandru Vučiću, zameniku predsednika Srpske napredne stranke, izgleda da je konačno prekipelo, pa je svog nekadašnjeg lidera, skliznuvši na ličnu ravan, „častio” pre dva dana upravo ovim kvalifikacijama. Time je odgovorio na Šešeljevu optužbu da je lično osmislio priču o njegovoj navodnoj narudžbi atentata na lidera naprednjaka Tomislava Nikolića.

Sagovornici „Politike” kažu da je to, s obzirom na okolnosti, i očekivano i razumljivo. „Ako vam neko radi o glavi (oni najbolje znaju da li je to realno ili ne, a nadležni organi će to ispitati), naravno da vaš rečnik ne može da ostane prijateljski. Imam razumevanja i za promenu tog stava od velikog vođe i velikog srpskog mučenika koji se u Hagu bori za srpski interes do monstruma iz Haga. To je emocionalno nabijeno ali i razumljivo u datim relacijama”, kaže politički analitičar Milan Nikolić.

Kad dođe do spora i razlaza u političkoj stranci, pogotovo kad oni koji odu i formiraju novu stranku postanu relevantna politička činjenica ili čak postanu uticajniji, to je nešto što dovodi do velike doze rivaliteta, naglašava Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka, dodajući da dok god su u igri ključni akteri, koji su nosioci spora, to vodi do velike doze žestine u međusobnim odnosima stranaka i pojedinaca koji su nekada bili zajedno.

„Dok god su, recimo, Đinđić i Koštunica bili akteri, to se nije dalo prevazići. Postalo je snošljivije kada je na jednoj strani došao Tadić. Odnosi između njih će se dodatno relaksirati kada i u DSS-u taj krug oko Koštunice više ne bude operativno vodio politiku. Pogledajte odnose u našem okruženju, u Crnoj Gori, te sukobe između DPS-a i SNP-a. Oni su praktično tek sada na neki način pomalo relaksirani, jer posle prvog, pa drugog Bulatovića, na čelu SNP-a imate Srđana Milića koji u tome nije bitno učestvovao”, objašnjava Stojiljković, navodeći da je u trenutnom sporu između radikala i naprednjaka specifično to što je došao do nivoa da se međusobno preti.

Skoro dve godine od osnivanja nove stranke čelnici SNS-a su se držali prilično odmereno i umereno spram lidera Srpske radikalne stranke, izuzev jedne Vučićeve izjave iz marta ove godine da je Šešelj „običan lažov” (povodom Šešeljevih tvrdnji da se Nikolić sastajao sa predstavnicima tužilaštva Haškog tribunala). Vučić je u oktobru 2008. izjavio da nikada neće reći „nijednu lošu reč o Vojislavu Šešelju” („Ni o njemu ni o njegovim saradnicima ne želim da kažem ništa loše jer mislim da bih na taj način govorio više o sebi nego o njima”), ali, eto, sada nije izdržao.

Milan Nikolić ocenjuje da su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić do sada bili korektni (dok je Šešelj iz Haga davao svoje ekstremne izjave), ali, kako dodaje, to je i nešto što je i politički pametnije. „Politička oceubistva u Srbiji su i česta i dosta se loše gledaju u javnosti. Znači, bili su svesni tog momenta da oni njemu čine nešto veoma loše i objektivno oni moraju da budu oni koji će biti skromniji u svojim izjavama i ne smeju da idu lično i đonom prema njemu. Šešelj je, s druge strane, bio ekstreman kao što je uvek bio. To je više išlo njima u korist nego njemu i njegovoj partiji, kao što i ova priča o naručenom atentatu ide više u korist Nikolića i SNS-a, nego što ide u korist Šešelja”, kaže Milan Nikolić, navodeći da bi čelnicima naprednjaka savetovao da sada obuzdaju svoj rečnik prema Šešelju. „S njihove strane ne smeju da dođu uvrede, a neka on vređa – to sve radi za njih”, dodaje Nikolić.

Da li su ovako ekstremni odnosi i kvalifikacije na ličnoj osnovi bili prisutni i u sporovima između drugih političkih aktera? „Srpska politička scena je puna raznih odvratnosti. Bilo je toga, ali ja to vrlo rado zaboravljam”, kaže Nikolić. Stojiljković, pak, smatra da nije baš tako, zbog toga što u drugim slučajevima sporovi nisu dovodili do nivoa priča o naručenim političkim ubistvima. Đinđić i Koštunica, iz njegovog primera, kako kaže, nisu išli do tih ekstrema.

„Ova vrsta pretnje, naručivanje likvidacija, ili ugrožavanje egzistencije, to je nešto što je zaista specifikum i govori o autoritarnoj ranijoj matrici stranke. Kod demokratskih stranaka manje-više to se završi na političkim međusobicama, na sukobima ili nepoverenju kod građenja koalicija i kod pokušaja da se održi politički primat na demokratskom bloku. A ako neko nema demokratski prefiks (kao što ga nemaju stranke naslednice bivših režima, poput SPS-a ili DPS-a u Crnoj Gori), ili se prosto gradila priča na autoritarnoj matrici, onda ta dominantna programska pozicija utiče i na tu vrstu odnosa”, objašnjava Stojiljković.

Biljana Baković