Црква има своје богодано право

У ,,Политици” је 6. јула г. Зоран Чворовић објавио текст ,,Револуционарна, уместо правне свести” у којем су наведене речи које сам наводно ја изговорио: ,,Отпочео (је) реченицом: У новој стварности каноне само мачку о реп”. Како такву реченицу никада нисам ни изрекао нити написао, молим да ово писмо објавите као деманти лажи и клевета које потичу из редова припадника и присталица Артемијеве парасинагоге. Таквима, очигледно, припада и г. Чворовић, што се види и из њиме склепане књиге ,,Истина о случају Владике Артемија”, где је прва жртва сама истина, јер су му извор – писанија и лажи са парацрквених сајтова дотичних тужних људи у монашкој раси.

Чворовићев наслов иначе ништа не говори о Православној Цркви, па дакле ни о Српској, јер Црква није правна него богочовечанска установа, а правни систем унет у Устав СПЦ плод је свога времена (19. век и прва половина 20. века). У канонском Предању Цркве не постоји категорија Устава Цркве (постоје манастирски ,,Устави” или Типици, али разни, сходно ктиторима манастира, као што, такође, постоје богослужбени ,,Устави-Типици”, који су то још мање, и у мањим стварима су такође различити, па је зато трагикомична прича о ,,новотарству”, као ова Чворовићева о ,,револуционарној свести”).

Негде неком приликом сам рекао само то да у Уставу СПЦ ,,има ствари које су – мачку о реп”, док о светим канонима – које сам, узгред буди речено, превео и издао, са уводима и коментарима, па нека их чита ко жели – никада нисам нити бих рекао тако нешто. Али, нерасудни зилоти имају глуве уши или лоше доушнике, па причају и пишу свашта. Они су, нажалост, главни извор информација ,,правницима”, самопрокламованим ,,канонистима” и ,,црквеним аналитичарима”, попут Чворовића, анонимних уредника сајтова какви су ,,Борба за веру”, ,,Ихтис”, ,,Новинар” и слични, и ,,бранилаца” владике Артемија. Сам пак владика Артемије, како изгледа, више верује у ,,правни поредак” него у свете каноне и Саборе и очекује да буде суђен правно, јуридички, па зато у ствари не признаје синодско-саборску канонску одлуку. А за ту одлуку довољно је било и само његово порицање саборности Цркве, конкретно изражене, на пример, у 34. и 74. Апостолском и 19. Картагенском канону. Управо те каноне чл. 111 Устава СПЦ није узео у обзир и зато сам у том члану рекао оно што сам рекао, а не да бих ,,суспендовао” Устав. Устав, уосталом, ако Бог да и ако нађе за добро Свети Дух и ми у Цркви (ДАп.15,28), треба темељно прерадити, и то на канонским, а не на ,,правним” основама. Устав СПЦ није ни израз правне традиције Византије и средњовековне Србије, а камоли да је израз и одраз светоканонског Предања и дисања Духа Светог Утешитеља у живом организму Цркве. Црква има своје богодано право и закон, али то је оно апостолско из Посланице Римљанима (8,2).

Претварати Цркву – Тело Христово и Заједницу Духа Светога – у правну установу, значило би одбацити речи Христове ,,Царство моје није од овога света”. Ове пак речи Господње не значе ,,револуционарну свест”, како мисли г. Чворовић, него значе да се Црква Бога Живога и Народа Божјег не може ни извести из Устава ни свести на Устав, чак ни на саме каноне, па ни на Свето писмо, јер свако ,,слово убија, а Дух оживљује” (Јн.6,63), како гласе речи Христове изречене у изразито евхаристијском контексту Јовановог Јеванђеља, у коме их Црква и схвата, живи, практикује и примењује.

умировљени захумско-херцеговачки, манастир Тврдош