Невоље с лоптом

У Свратишту постоје и награда и казна. Све зависи од понашања. Једног од претходних дана мали дечак био је „у казни”. То значи да није могао да буде с другом децом само један дан у Свратишту. Није му било пријатно. Покушавао је да уђе, али му то није било дозвољено, таква су правила која деца морају да прихвате доласком у Свратиште. Сматра се да, у многим случајевима, толико је довољно да се води рачуна о владању у средини коју чине деца Свратишта.

Било ми је жао, али правила су правила и придружила сам му се. Седели смо на степеницама које одвајају Свратиште од улице и почели да разговарамо. Веровала сам да ће то да га одобровољи. Нисам погрешила.

– Жао ми је. Нисам крив. Гурнуо ме је један дечко из Свратишта, ја сам вратио. Мене је видела васпитачица и казнила, јер то није дозвољено, морамо да будемо добри једни према другима.

Рекла сам му да не би требало толико да тугује јер ће дан брзо проћи. Ипак, деци улице један дан изгледа дужи  него нама... Питала сам га да ли је гладан, одговорио је да није, само му је тешко што не може да се игра с другом децом. Нагласио је да ће убудуће увек бити добар.

Никола је тек стасао за полазак у школу. Рођен је у Београду. Живи у Устаничкој улици. Дели судбину многих својих сународника који су бескућници, а желе да имају кров над главом и да им тај кров не прокишњава. И да нема буба које шетају по поду... То је много стара кућа, коју су напустили станари и пред урушавањем је. Нема ни струје ни воде. Деце под овим кровом је – дванаесторо, плус родитељи и рођаци. У ствари, они сви живе у две трошне просторије пуне влаге... Зато је најчешће Никола на улици.

Има крупне, паметне црне очи и осмех који плени.

– Да ли си имао играчке када си био мали?

– Нисам. Ниједну.

А желео је да их има безброј. И сада, да може, играо би се аутомобилчићима, камионима...

– У ствари, давно сам имао једну лопту. Купила је бака. Био сам срећан када сам је добио. Шутирао сам је о један зид. Устаје и показује како је то чинио. Додаје, брзо се пробушила. Плакао је када му се то догодило.

– Бака ми је рекла да не плачем и да ће ми купити другу. Донела ми је нову. И њу сам шутирао о исти зид и она се пробушила на истом месту. Мора да је у зиду био ексер који нисам видео. Бака више није хтела да ми купи нову.

Каже да је тек недавно сазнао да постоји Свратиште. Чуо је од друга.

– Када ми је рекао да пођем с њим у Свратиште био сам запањен. Шта је то? Објаснио ми је. А где је ? Рекао ми је да ћутим, не питам без потребе и да ћу видети кад стигнемо. Лепо је.

Срећан је јер ту има свакога дана – ручак.

– Не морам да просим да бих купио нешто за јело. Овде има довољно хране.

Воли да гледа телевизију, посебно цртаће. Оставља утисак доброг детета које може, уз васпитаче у Свратишту, да стаса у образованог момка који ће служити за пример другим малим Ромима.

-------------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”

Снежана Прљевић