Луцидна анализа недавне прошлости

Представу "Осма седница или живот је сан" чини паралелно извођење два драмска текста, Калдеронове поетско-филозофске параболе о власти, "Живот је сан" (1636), и савремене комедије "Осма седница" Горана Марковића. Наратив Марковићевог текста је близак Калдероновом – прати политичку рехабилитацију једног од партијских функционера, аналогно Сигизмундовом враћању на престо, при чему се дешава уочи Осме седнице, и анализира врх владајуће политичке партије, који чини плејада примитивних пробисвета у грчевитој борби за моћ.

Иако су ови текстови жанровски сасвим различити, њихово везивање у представи је апсолутно оправдано, јер их карактерише битно присуство исте теме, опсесије влашћу, која се на овај начин ефектно поставља као историјска константа. Ова врста "споја неспојивог" једна је од одредница поетике постмодернизма, где те синтезе класичног и савременог, елитистичког и популарног, прегнатног и лакрдијског, смислено рефлектују zeitgeist. Реч је, дакле, о форми произашлој из друштвеног бекграунда, дефинисаног свеприсутношћу масовних медија који стварају једну фрагментарну, схизоидну слику света, као и избрисаним границама између традиционално дефинисане "елитистичке" и "популарне" културе, односно уметности и масовне, тржишне продукције. У том смислу, теза да је симбиоза текстова Калдерона и Марковића у овој представи неоснована и насилна заиста не стоји, односно она манифестује једно традиционалистичко, ретроградно становиште у вредновању уметничке праксе, чији апологети у суштини одбијају да сагледају драстичну промену друштвених околности.

На сцени која, монументално и стилизовано, представља трг неког града (сценографија Јасна Драговић), сви глумци уједначено успешно обликују по два лика. Војин Ћетковић и Никола Ђуричко играју очајног, несрећно затвореног краљевића Сигизмунда, као и новог, самоувереног и резервисано моћног председника партије Драгана Николића. Нада Шаргин и Слобода Мићаловић уобличавају ликове краљеве нећаке Стеле и Мирјане Карановић, ужасно користољубиве и парадигматично лицемерне политичарке, гладне власти као Леди Магбет. Мићаловићева овај лик ствара знатно хладније и бруталније, стварно је дијаболична у тој неумољивој жељи за влашћу. Јелена Јовичић и Тамара Крцуновић играју Росауру и народну певачицу Светлану Цецу Бојковић, лик репрезентативан за суморно гротескни српски џет-сет деведесетих година, типично брбљиву и ограничену, али неспорно искрену и упорну, па и симпатичну у тој карактеристичној наивности (Јовичићева је игра изоштреније, са извученијим карикатуралним цртама). Феђа Стојановић и Танасије Узуновић обликују ликове Клоталда и Војислава Брајовића, моћног представника службе Државне безбедности, стриктно хладног у демонстрацији силе...

Чињеница да на половини представе сви глумци замењују улоге које играју у првом делу, у функцији је темељног разбијања илузије, стварања њене театралне и ауторефлексивне основе, што је такође специфично за постмодерно дело. Ова флексибилност односа глумац – лик подразумева истраживање релације између реалног и представљеног, односно живота и уметности. То је једна од важних премиса постмодернистичке продукције, чији је циљ, између осталог, да процес стварања уметничког дела учини видљивим. Такође, непостојаност на релацији глумац – лик може се тумачити и као израз једне од главних тема представе – студије односа између стварности и сна/илузије, која релативизује високе друштвене положаје. Идеја да ликови Марковићевог текста носе имена наших познатих глумаца, као и то да се сплав на којем се радња дешава зове "Калдерон", јесу аутоиронична решења, која такође преиспитују природу уметничког дела, превасходно његов однос према стварности.

"Осма седница или живот је сан" је представа која доследно, концептуално сасвим заокружено, луцидно и уметнички вредно анализира нашу недавну прошлост, духовито и критички представљајући опсесије национализмом и псеудопатриотизмом, манипулативност политичких флоскула, као и механизме доласка на власт. Положај владара се овде убедљиво представља као непостојана, ефемерна, суштински илузорна позиција, што је посебно важно у контексту критичког сагледавања рецентне политичке ситуације у Србији, где је тај језиви култ вође изазвао стварање једног непојмљивог хаоса у свим сегментима друштва.