Lucidna analiza nedavne prošlosti

Predstavu "Osma sednica ili život je san" čini paralelno izvođenje dva dramska teksta, Kalderonove poetsko-filozofske parabole o vlasti, "Život je san" (1636), i savremene komedije "Osma sednica" Gorana Markovića. Narativ Markovićevog teksta je blizak Kalderonovom – prati političku rehabilitaciju jednog od partijskih funkcionera, analogno Sigizmundovom vraćanju na presto, pri čemu se dešava uoči Osme sednice, i analizira vrh vladajuće političke partije, koji čini plejada primitivnih probisveta u grčevitoj borbi za moć.

Iako su ovi tekstovi žanrovski sasvim različiti, njihovo vezivanje u predstavi je apsolutno opravdano, jer ih karakteriše bitno prisustvo iste teme, opsesije vlašću, koja se na ovaj način efektno postavlja kao istorijska konstanta. Ova vrsta "spoja nespojivog" jedna je od odrednica poetike postmodernizma, gde te sinteze klasičnog i savremenog, elitističkog i popularnog, pregnatnog i lakrdijskog, smisleno reflektuju zeitgeist. Reč je, dakle, o formi proizašloj iz društvenog bekgraunda, definisanog sveprisutnošću masovnih medija koji stvaraju jednu fragmentarnu, shizoidnu sliku sveta, kao i izbrisanim granicama između tradicionalno definisane "elitističke" i "popularne" kulture, odnosno umetnosti i masovne, tržišne produkcije. U tom smislu, teza da je simbioza tekstova Kalderona i Markovića u ovoj predstavi neosnovana i nasilna zaista ne stoji, odnosno ona manifestuje jedno tradicionalističko, retrogradno stanovište u vrednovanju umetničke prakse, čiji apologeti u suštini odbijaju da sagledaju drastičnu promenu društvenih okolnosti.

Na sceni koja, monumentalno i stilizovano, predstavlja trg nekog grada (scenografija Jasna Dragović), svi glumci ujednačeno uspešno oblikuju po dva lika. Vojin Ćetković i Nikola Đuričko igraju očajnog, nesrećno zatvorenog kraljevića Sigizmunda, kao i novog, samouverenog i rezervisano moćnog predsednika partije Dragana Nikolića. Nada Šargin i Sloboda Mićalović uobličavaju likove kraljeve nećake Stele i Mirjane Karanović, užasno koristoljubive i paradigmatično licemerne političarke, gladne vlasti kao Ledi Magbet. Mićalovićeva ovaj lik stvara znatno hladnije i brutalnije, stvarno je dijabolična u toj neumoljivoj želji za vlašću. Jelena Jovičić i Tamara Krcunović igraju Rosauru i narodnu pevačicu Svetlanu Cecu Bojković, lik reprezentativan za sumorno groteskni srpski džet-set devedesetih godina, tipično brbljivu i ograničenu, ali nesporno iskrenu i upornu, pa i simpatičnu u toj karakterističnoj naivnosti (Jovičićeva je igra izoštrenije, sa izvučenijim karikaturalnim crtama). Feđa Stojanović i Tanasije Uzunović oblikuju likove Klotalda i Vojislava Brajovića, moćnog predstavnika službe Državne bezbednosti, striktno hladnog u demonstraciji sile...

Činjenica da na polovini predstave svi glumci zamenjuju uloge koje igraju u prvom delu, u funkciji je temeljnog razbijanja iluzije, stvaranja njene teatralne i autorefleksivne osnove, što je takođe specifično za postmoderno delo. Ova fleksibilnost odnosa glumac – lik podrazumeva istraživanje relacije između realnog i predstavljenog, odnosno života i umetnosti. To je jedna od važnih premisa postmodernističke produkcije, čiji je cilj, između ostalog, da proces stvaranja umetničkog dela učini vidljivim. Takođe, nepostojanost na relaciji glumac – lik može se tumačiti i kao izraz jedne od glavnih tema predstave – studije odnosa između stvarnosti i sna/iluzije, koja relativizuje visoke društvene položaje. Ideja da likovi Markovićevog teksta nose imena naših poznatih glumaca, kao i to da se splav na kojem se radnja dešava zove "Kalderon", jesu autoironična rešenja, koja takođe preispituju prirodu umetničkog dela, prevashodno njegov odnos prema stvarnosti.

"Osma sednica ili život je san" je predstava koja dosledno, konceptualno sasvim zaokruženo, lucidno i umetnički vredno analizira našu nedavnu prošlost, duhovito i kritički predstavljajući opsesije nacionalizmom i pseudopatriotizmom, manipulativnost političkih floskula, kao i mehanizme dolaska na vlast. Položaj vladara se ovde ubedljivo predstavlja kao nepostojana, efemerna, suštinski iluzorna pozicija, što je posebno važno u kontekstu kritičkog sagledavanja recentne političke situacije u Srbiji, gde je taj jezivi kult vođe izazvao stvaranje jednog nepojmljivog haosa u svim segmentima društva.