КОШТУЊАВО ВОЋЕ

Има код Његоша "тврд је орах, воћка чудновата", па у наставку "зубе сломи, ал’ га не поломи", или тако некако, све у духу десетерачког опевања очигледних истина попут оне да чашу меда нико није попио да је "чашом жучи не загрчи", или тако некако. Коштуница се определио за епски предложак о коштуњавом воћу и у преговоре о састављању владе ушао с платформом о Косову и Метохији која је изазвала констернацију код оног дела јавности који преферира стихове о меду и жучи.

Народни језик пун је поскочица које на нивоу стереотипа олакшавају сналажење у компликованим стварима. Једнима платформа ДСС-а личи на оно "ком’ обојци, ком’ опанци", а они којима се платформа не свиђа потежу народну мудрост да "шут с рогатим не може". И тако би могли ћерати цео дан до оне завршне досетке резигнираног народа – "везуј коња где ти газда каже".

Догодило се, наиме, оно што се и очекивало и Ахтисаријев папир о решењу косовског проблема ушао је у процедуру која је неповратна, па све да је и Борис Тадић, председник Србије, залупио врата пред носом високог чиновника Уједињених нација. Зупчаници велике машине светске спољне политике почели су да се котрљају. И то у тренутку када су зарибали точкови у преговорима око састављања нове српске владе. Преговори о Косову улазе у финиш и можда није лоша тактика коју ова платформа сугерише. Уосталом, она је у духу одлука Народне скупштине из претходног сазива, па и преамбуле новог устава који овлашћене народне представнике обавезује да се у Приштини осећају као код куће, мада им не пада на памет тамо да оду.

Следи нова рунда каквих-таквих преговора и свако вади на сто најјаче карте које има. Коштуници и његовима чини се да преговарачку позицију Србије појачава претња "озбиљним последицама у међусобним односима" са свим државама и међународним организацијама које би признале независност Косова и то је у духу политике те политичке групације, па отуда ми није јасно откуд толико изненађење у делу јавности.

Зна и Коштуница да му карте нису јаке, да је у овом дељењу лоше прошао, али он је политичар, није он филозоф Хераклит који се одрекао наследног краљевства над Ефесом, у данашњој Турској, с образложењем да се "свет стално мења". Испашће, како је кренуло, да је најбоље реаговао шеф управе радикала у отаџбини Тома Николић, који је изјавио да је то платформа за медије (и ништа више) и да је за њих, радикале, кључно питање у послу око састављања владе – борба против криминала и корупције, па је тако гурнуо Коштуницу да се сам пржи на врелом косовском тигању и смањио, ваљда, шпекулативни потенцијал приче о коалицији ДСС-а и СРС-а.

Чак и тазе "народњаци", попут Коштунице, знају да се у оној о меду и жучи стих завршава препоруком да се "смијешани" најлакше попију, па ће тако некако бити и око Косова, а да ће од великих статусних тема нама остати уставни завет који ће сваку српску администрацију обавезивати на оно што и пише у платформи ДСС-а, односно да сваку одлуку о независности Косова има сматрати "противзаконитом, нелигитимном и ништавном". У оквиру којим се рами косовска слика одговорна администрација и управљачки слој морају да се постарају за што бољу и потпунију заштиту свих националних интереса, а тај посао неће успети ако се поново наљутимо на цео свет.

Али, ова епизода с платформом говори да је Србија у овом тренутку ближа новим изборима него састављању владе. И ту лежи права опасност за остваривање српских интереса на Косову, у границама реалних могућности. Платформа је удаљила Коштуницу од Тадића и Динкића и није га, као што видимо, приближила Николићу, коме би, очигледно, нови избори пријали. У игри "ком’ обојци, ком’ опанци" сасвим је извесно једино да би народ ишао босоног.

Главни уредник недељника "Време"