Жели да има кућу

 Деца која живе и раде на улици имају своје снове. Док лутају градом и повремено застану на неком ћошку да би просила и добила мало новца, гледају зграде око себе и маштају да ће једног дана страћаре заменити становима или кућама. Жеље су једно, а стварност је нешто сасвим друго.

Судбина ове деце је различита, али за сада им је заједничко – сиромаштво. И не само немаштина, него и осећај да не припадају средини у којој живе, јер су другачије боје коже. Ромска деца често немају шта ни да поједу, а камоли с чим да се играју. Долазе у Свратиште да осете да нису препуштена сама себи.

Ђорђе је један од дечака који од првог дан постојања Свратишта долази кад год може. Ту није дете улице, већ дете које је прихваћено и поштовано у домаћој и пријатној атмосфери која овде влада. То му годи. Паметно је дете које сматра да мора да заврши школу како би боље живео од родитеља.

– Има нас пуно. Живимо у бараци тамо преко моста.

Питам да ли прелази Бранков или Панчевачки мост, а он се насмеја и каже:

– Преко Бранковог.

Његов дом у ствари је најобичнија барака поред бувље пијаце, са земљаним подом и старим мадрацима за спавање.

– Иза оне на којој се продају старе ствари – додаје и објашњава да је то једна просторија, а њих је осморо – шесторо деце и родитељи. Мајка ради на „бувљаку”. Продаје старе ствари. То и није неки посао који доноси зараду, али је боље ишта него ништа.

Мајка ради с млађом браћом и сестрама, а отац са старијом децом иде по граду да би пронашао оно што је остављено поред контејнера и може да се прода.

Овај бистри дечак жели да учи, да заврши школу, да ради и има редовну плату. У том случају не би морао да брине да ли ће имати довољно да купи хлеб, млеко, јогурт....

Ђорђе је нејак, али мора да помаже родитељима. Одлази с оцем да пронађу старудије које је неко одбацио, а неком другом могу да послуже. Срећан је када се мајка увече врати с пијаце и каже да је успела нешто да прода. Није, како рече, џабе стајала на утрини, као што се повремено дешава. Тада је тужна, јер нема ни за хлеб. Најжалије му је што мајка рано устаје, већ у шест сати је на пијаци и остаје тамо све док не падне мрак. Никада не зна да ли ће нешто успети да прода или не. Када крене са завежљајем на леђима у којем су старе ствари за продају он је прати погледом и пожели да је све то само ружан сан. Нажалост, није.

– Никада се не заради довољно за све што нам треба.

Волео би да има велику кућу и своју собу да ту учи.

– Радовао бих се да мајка не мора да буде стално на пијаци.

Машта да има много тога што сада нема, а изнад свега да не буде сиромашан, јер немаштина је тешка, деци нарочито. А ова деца која живе и раде на улици немају. Њима је Свратиште право место које је као мирна лука за њихов брод живота.

Снежана Прљевић