Мостови и избори

У Србији се тренутно граде три највећа моста у Европи; хиперактивни председник Србије прославио 80. рођендан „чика Мићуна”; у недостатку добрих вести из Јужне Африке, подржао и геј параду; код „лакат кривине“ уградио прву лопату бетона у „Кинески мост”; летео до Ист ривера да припрети неким бирократама из Унмика и Еулекса. Председник се присетио и да је, половином свог бића из Смријечна, некад Стара Херцеговина, данас независна држава Црна Гора.

Другом половином Борис Тадић је из Броца (Семберија, Република Српска, БиХ), али није на Петровдан био у Братунцу, већ тамо послао једног Млађана који није Динкић, но утешно обећао да ће коначно да отвори мост у Сремској рачи (као „плезир” Додику пред прекодринске изборе?) који је, иначе, Веља Илић скоро завршио још пре две-три године.

Мостови, мостови, црвене врпце – следе ли избори и у земљи Србији?

Био је председник и у Сребреници и, у име српске државе, брањен од Ердогана, „попио” неколико едукативних пљуски од једног од преосталих ратних лидера Силајџића, због чега је, из захвалности, турског премијера повео у Пазар. Који, демонстрирало се, обожава Турску (а и ми Срби ћемо, ако нам стварно изграде аутопут) – без српских застава. Суљо, Расим и Тадић су му ту дошли као колатерална корист, у одсуству неукротивог ефендије Зукорлића који је затражио промену Устава, обнову Народног већа Санџака из 1943, засебну регију и конститутивност за Бошњаке у Србији...

Баш као што је и несташни Палма од Ђукић-Дејановићке, из ових стопа, захтевао резолуцију о осуди злочина над Србима и могућност да посланици могу истовремено да буду и градоначелници, макар и због тога мењали несрећни Устав. Ђилас се уживео у улогу Палме: Београд, као засебан ентитет; зида, гради мостова два комада, расељава, усељава, аферим, узгаја воће и поврће. Још један доказ да на државне функције треба да се бирају већ богати.

Солира чак и Вук Драшковић који позивом председници парламента на Равну гору, на помен Ђенералу, СПО коалиционе партнере из СПС тера у ступицу, да крше, још 2004. усвојени, Закон о изједначавању права припадника партизанског и равногорског покрета.

Трка живаца је већ отпочела, а питање свих питања је: ко ће први срушити ову владу, лева или десна рука Бориса Тадића?

Динкић као Робин Худ, на крилима моћног парадржавног пегаза УРС-а, српску државну сиротињу, шаком и капом, дели богатим страним инвеститорима као милостињу – 10.000 евра по новом радном месту, бесплатни плацеви и инфраструктура; за њих не важе закони за смртнике – можете колико хоћете да касните са плаћањем ваших обавеза, па ћете, уместо „шут карте”, добити још нове и нове бенефиције... Ова алхемија и превише личи на ону анегдоту о младом Чаку који је, за 100 долара, купио магарца од тексаског фармера. Кад је дошао дан испоруке, фармер се извинио: ,,Жао ми је, момче, магарац је цркао.” Чак затражио назад своје паре, али фармер новац већ био потрошио. Чак онда преузео цркнутог магарца. „Расписаћу лутрију где ће магарац бити главна награда”, објаснио је Чак забезекнутом продавцу. Месец доцније, срео исти Чак (сада већ са визит-картом еминентног монетарног стручњака) истог оног фармера и објаснио му своју финансијску еквилибристику: ,,Расписао сам лутрију, тикет је био два долара, продао сам их 500 и зарадио 998 долара.” Фармер је питао да ли се неко жалио. ,,Само тип који је добио премију, а њему сам поштено вратио његова два долара”.

Ивица Дачић, најлојалнији Тадићев партнер, „бушен” споља и изнутра, миниран у самој влади, од борског сендвича између ДС и напредњака до афере „онколози против здравља” – да би политички преживео – има само једно решење: да баш он сруши ову владу, пре него што то, рачунам већ до пролећа, уради Динкић. Онога – Динкић или Дачић, свеједно – ко остане на Цветковићевом броду до краја, тешко да ће бити у новом извлачењу: ако грађани владу оцене успешном, кајмак ће покупити Тадићеви; ако је, пак, „перципирају” лоше, највећи губитници биће управо ови из власти који се „врте око цензуса”.

Што је најгоре по обојицу, али и Коштуницу, Чеду Јовановића, Вељу Илића, ни Тадић ни Николић никада нису нијекали да – у следећем постизборном велетрговању, уместо шлихтања сателитима и паразитима – могу да направе велики „нови стратешки договор за Србију”. Тадић је, уосталом, ђинђићевском метафором казано, „највећу жабу“, то јест Милошевићеве социјалисте, већ прогутао.

Када, за неколико дана, после моралног прочишћења на Атосу, Николић прими и „бриселско миропомазање” – ништа више неће да изгледа тако фантастично немогуће. А иде и 22. јул, и ма какав да буде савет Међународног суда правде, у одсудну фазу битке за Косово, Тадић неће моћи са политичким лидерима и странкама чији је утицај недоказив чак и у ужем завичају.

директор пи-ар агенције „Прагма“