Дошао Рамуш и рек’о: „Сеоба”

– Дошао је, кад беше, ваљда у понедељак, наш координатор Рамуш и они његови. Кажу: „Селите се”. Питамо ми, због чега, неки кажу неће, а они његови почели да прете да ће да бију. Имамо децу, што да се качимо, не дај боже шта све може да те снађе. Покупили смо ово наше и терај на друго место, где су нам рекли. Ма нисмо све ни понели, џаба ти било.

Док прича шта их је пре два дана задесило, овај житељ дела сада већ непостојећег насеља у близини Железничке станице „Нови Београд”, у страху се осврће око себе и одговор на свако питање почиње напоменом да би му најбоље било да ћути, поготово пред новинарима. 

– Па било нас је једно 25 породица, ситне деце кол’ко ’оћеш. Ми смо ти сви одавде, Београђани. Немо овде никог што је дошо са стране. Откуд знам шта ће овде да буде, само да знаш, преварили нас, овде где смо сад много је горе, ледина, уби нас сунце – наставља причу, док његове комшије, које су као и он сада настањени на ободу нехигијенског насеља поред улице Јурија Гагарина, између паркинга преко пута новобеоградског „бувљака” и комплекса „Белвил”, одобравају климањем главом. Понеки храбрији добаци покоју. Да се представе, неће ни да чују.

– Откуд ми знамо шта ће овде да се гради. Нек раде шта ’оће. Ма превара, брате. Нови распоред су нам одредили ови наши координатори, од грађевинске фирме која је багерима поравнала плац добили смо гредице, по две цераде и још неки материјал, да себи направимо нешто над главом. Ма, рођаче, откуд знам која грађевинска фирма, дош’о Рамуш и реко ’ајде, и то ти је то – надовезује се на причу средовечни Ром. На помен Рамуша, из букета оних који слушају допиру гунђање и сочне псовке.

– Немам појма како се презива. Да нећеш још да ме питаш за број Рамушовог мобилног? Знам само да овде немамо ни струју, воду вучемо са једног, ту, хидранта. Ма ужас, брате – одмахује руком његов сустанар и гледа у страну, где су од њихових уџерица остали само полегли кровови. Питамо га у вези са поменутим координаторима. Убедљиво се претвара да нас не чује, остали нам мимиком показују да се манемо те теме.

Ни чланови породица које за сада нису обухваћене Рамушевим „акционим планом”, оних које су остале на ледини у близини железничке станице, нису расположени за разговор. Али на питање да ли очекују сеобу, углас се заклињу да их неће померити ни багерима. Староседеоци су, тврде, нема међу њима бивших становника некадашњег насеља испод „Газеле”.