Чаролија "Јевремовца"

Сасвим прецизно, без икаквог двоумљења и натезања, својствено онима са јасном визијом и емоцијом, Ивана Вујић издваја улицу која се, после толико времена и догађаја, и даље налази у центру њене пажње. Далматинска јој је омиљена.

Позоришна редитељка и професорка Факултета драмских уметности која је следила дела Шекспира, Сартра, Бекета, Јонеска, Брехта и других, прве спознаје о свету око себе стекла је у једној кући на Славији. У Булевару ослобођења 4, у власништву њеног деде Чедомира Павловића, банкара, налазила се и српско-американска индустријска банка. Са балкона те грађевине, она је поносно поздрављала астронауте који су Београд посетили, пре него што су се упутили у свемир. За драмску уметницу, човеков ход на Месец био је велика шанса. Сада, нажалост, увиђа да промене за које се увек залаже ипак не теку тако муњевито.

Имала је ту срећу, или не, да упозна и Нови Београд, где сада станује. Не може ништа да каже против њега. Примећује да је то крај у експанзији који има изразиту црту виталности, али да му није лако. А, онај ко се мучи, каже она, тај поштује живот. Срећна је што је Нови Београд добио Меркатор. Битније јој је, ипак, што је ту подигнута и црква.

Животни активизам

Како се год окрене, не може да остане непримећено да се градске слике све брже мењају, израстају нови симболи.

– Моја омиљена улица налази се између Ботаничке баште и једне од најстаријих београдских основних школа "Вук Караџић". Далматинска је уска улица, а садашњи "Јевремовац" је права чаролија  која је окружује. Мислим да сваки град представља неку врсту баште. Што је богатији има  разноврсније баште. Одрастала сам гледајући са прозора на школу и на башту. Између њих, још као дете, исправно сам одабрала башту. А, од школе сам, исто као и од других људи и од живота, очекивала сувише. Очекивала сам да ми школа потпуно промени живот. То се није догодило. Далматинска улица је поседовала један феномен унутрашњих зграда и унутрашњег живота. Становала сам на првом спрату једноспратне зграде. Одлазили смо у двориште у коме је било сазидано више зграда и где је све врвело од људи и живота. Двориште је било пуно догађаја – од медитеранских свађа до летења саксија. Активан живот. Онда би се у јесен сви ујединили у – брању липе за чај. Допадао ми се комшилук. Ту су били професори универзитета, Ранко Бугарски, али и милиционери, рецепционерке, шанкерке, конобарице, кројачице. Изванредна комбинација. Веома сам волела ту увучену улицу у близини Улице Џорџа Вашингтона, одакле се брзо стизало до Атељеа 212. Не могу  да  заборавим и кафану "Код Видин капије". У поређењу са данашњим временом, може се рећи да је Далматинска имала срећу. Лукаво је избегла пошаст надзиђивања зграда. Разни бизнисмени одавно меркају и вероватно се суде са станарима како би подигли још пет од могућих нула спратова  – говори  редитељка.

Данашњем човеку је тешко

Не заборавља ни аутобусе за Венецију који су 60-их година кретали из Далматинске улице.

– То је био велики догађај. Када су се враћали, људи су победоносно махали сасвим обичним стварима. Хемијским оловкама које су мењале боје, паром белих чарапа, које су такође биле  разлог за усхићење. Те ствари нису биле скупе, али људи су им се радовали. Данас је човеку потребно много више да би био срећан. Ђакузи му је слаба забава. Дискотеке су слаба забава. Дрога је слаба забава. Просто, човек не зна шта ће – запажа Вујићева.

Она Београд види као град са обележјима Њујорка и Калкуте.

– Он има ресторан "Требецу", али има и индијска насеља. А, истина је да је Београд једино преостало живо место на територији Балкана. Тако изгледа Њујорк, само што је то рингла укључена на хиљаду пута вишој температури – каже редитељка.

Када говори о Београдском грађанству, Вујићева има у виду кроз шта је српска престоница вековима пролазила.

– Не може се причати о грађанском слоју у класичном смислу, јер Београд није имао континуитет. Шестог априла и деца и коњи су били на гранама. Преживео је још нека бомбардовања, промену система. То су стресови који се тешко подносе. Не издржавају најдаровитији, већ биолошки највиталнији. Београд нема ни хармоничну архитектуру, јер су зграде биле рушене, кидане. Мислим да је просветитељство пут препорода – сматра она.

– У овај град треба вратити квалитетне људе који ће га уздићи. Он је то имао. Привлачио је људе из свих крајева, баш тиме што је у њему било све могуће. И данас је – закључује уметница.

Споменик Незнаном јунаку, у својој једноставности и лепоти издваја као вредно здање, а Авалу, то чудесно уздигнуће над Београдом, Ивана Вујић доживљава као свој фићир бајир – брег за размишљање.