Коначна пресуда Харадинају 21. јула

Хашки трибунал саопштиће 21. јула другостепену пресуду у жалбеном поступку против Рамуша Харадинаја, Идриза Балаја и Лахија Брахимаја, тројице бивших команданата Ослободилачке војске Косова. Харадинај и Балај су у априлу 2008. године одлуком претресног већа ослобођени кривице по свим оптужбама за ратне злочине и злочине против човечности, док је Брахимај осуђен на шест година за окрутно поступање и мучење двојице заробљеника у штабу ОВК у Јабланици.

Оптужени се терете за злочине почињене од 1. марта до 30. септембра 1998. на западном подручју српске покрајине, Метохији. У том периоду Харадинај је био командант ОВК за то подручје, Балај је био командант јединице „Црни орлови” у саставу ОВК, а Брахимај припадник ОВК стациониран у штабу у Јабланици, општина Ђаковица.

Судско веће је у првостепеној пресуди оценило да Харадинај није крив ни по једној тачки оптужнице за прогоне на политичкој, верској и расној основи, уништавање имовине, окрутно поступање, силовања и убиства. Према пресуди коју је саопштио председавајући судија Алфонс Ори, тужиоци током суђења нису доказали да су Харадинај, Баљај и Брахимај били учесници у заједничком злочиначком подухвату, чији је циљ било уклањање српског становништва и других неалбанаца са подручја око Дечана, како би на њему била учвршћена контрола ОВК.

Судија Ори је истакао да је веће имало проблема са обезбеђивањем исказа великог броја сведока који су, као оправдање, наводили страх. Стране у поступку користиле су неповољну атмосферу за сведоке на Косову, назначио је судија. Тужилаштво Хашког трибунала одмах је најавило жалбу на ову одлуку, имајући у виду и став суда да је било проблема у обезбеђивању сведока оптужбе.

На застрашивање сведока на Косову више пута је указивала и бивша главна тужитељка Карла дел Понте, и то је бацило сенку на суђење Харадинају. Домаћи и страни медији су током трајања процеса извештавали о томе да су деветорица сведока против Харадинаја, од којих су тројица били под полицијском заштитом, страдала под сумњивим околностима и закључили да су сведоци или убијени, или су у страху од смрти одустали од сведочења пред Хашким судом. Констатовано је и то да је подршка одговорних из Унмика Харадинају била један од разлога због којих су сведоци били застрашени.

Ова пресуда оцењена је у Београду као црни дан за међународну правду и „глогов колац у груди Хашком трибуналу”, док је у Приштини дочекана уз славље.

Тужилац Дејвид Ре затражио је на суђењу по 25 година затвора за сваког од тројице оптужених, оцењујући да је тужилаштво доказало њихову одговорност за смрт најмање 40 косовских Срба, Албанаца и Рома, чија су тела пронађена у септембру 1998. године у каналу Радоњичког језера.

Харадинај се, пошто је претходно поднео оставку на место председника привремена владе Косова, добровољно предао 9. марта 2005, када су у притвор Хашког трибунала из Приштине пребачени Баљај и Брахимај. Он је у јуну 2005. пуштен на привремену слободу до почетка суђења и једини је хашки оптуженик коме је било дозвољено да се бави политиком и јавно наступа.

Тужилаштво је уложило жалбу на пресуду претресног већа 17. јула 2008. године, тражећи делимично понављање поступка. Брахимајева одбрана је жалбени поднесак доставила 19. јула 2008. Харадинај и Балај су пуштени на слободу након изрицања пресуде. Брахимају је одобрено привремено пуштање на слободу до жалбеног претреса 25. маја 2009. године. Њему је 2. јула 2010. наложено да се врати у притворску јединицу због изрицања пресуде по жалби, док је Харадинају и Балају дозвољено да сами одлуче да ли ће се 21. јула појавити у судници.

Доротеа Чарнић