Чело фест по укусу публике

Овогодишњи Чело фест одвијао се у изузетној атмосфери, много младих људи испуњавало је све сале од почетка до краја манифестације поздрављајући и навијајући за своје фаворите. Публика је могла да пронађе себе у сваком сегменту програма, од најпопуларнијих дела до оних посебних програма домаће музике и савремене стране у извођењу читавог низа уметника, наших, али и значајних страних. Та комбинација „све за свакога” очигледно је погодила укус посетилаца.

Нису изостављени ни најмлађи и њима посвећујемо посебну пажњу, јер су нас заинтересовали наступом у сали Скупштине града, ређајући своје виртуозне тачке и показујући да перспективу на овом инструменту поседујемо. До сада смо у свет извезли скоро све челисте које су наше школе гајиле деценијама. Свака генерација је имала своје асове, у садашњој то је свакако Ирена Јосифоска(14) која учи виолончело код своје мајке у Новом Саду и испољава несвакидашњи таленат. Са огромним успехом је извела Мађарску Рапсодију Попера, уз пратњу одличне пијанисткиње Саре Чачић. То је дете o коме се говори и које има велику перспективу.

Иако у њеној сенци, наступио је низ вредних и талентованих младих уметника: Невена Коњевић (21)–Шуман, Фантастични комад оп. 73, Иван Јарић(17) – Паганини, фантазија Мозес, Павле Савић (21) –Концертна полонеза оп. 14, Јован Поповић (22) – Интермецо и завршна игра из Свите за чело соло, Јелена Илић (16) – Чајковски, Капричозни комад оп.62.

Исте вечери солистички реситал одржала је доајен међу нашим виолончелистима, професор многима, истакнута уметница Сандра Белић, уз сарадњу Владимира Глигорића на клавиру и Зорице Ћетковић на чембалу. Необичан избор дела и комбинација инструмената красило је ово вече. Све се дешавало у старом стилу, почев од Фаркашеве Ал антике, преко Пуланкове Француске свите, дивних комада А. Шниткеа (Свита у старом стилу прерађена за чембало и чело), до Пуланкове Сонате оп. 143 и неколико успелих бисева (Равелове музике). Сандра Белић има своју снажну личност, харизму и невероватан одзив и поштовање слушалаца. Изванредни млади пијаниста Владимир Глигорић употпунио је садржајем и виртуозитетом интерпретацију, а Зорица Ћетковић је надградила све што се на челу приповедало.

Фестивал је завршио симфонијски оркестар Camerata serbica који је пратио три велика концерта, Давидова, Сен Санса, и најлепшег од свих, Дворжаков у ха молу. Троје солиста, сасвим различитих природа, имали су своје блиставе тренутке, посебно Немања Станковић, док је Драган Ђорђевић толико журио, агресивним тоном извиравао немогуће, да нам се чинило да остаје без самоконтроле. А Сен Санс је тражио поезију и сензибилност. Такве особине несумњиво поседује Кристијан Пјер Ла Марка, али су се оне утапале и нису дошле до потпуног изражаја у громогласним, неизбалансираним и грубим упадима оркестра који га је покривао. Посебно је разочарао почетак другог става са прегласним фортем дувача, које је одмах демантовала деоница чела, лирска, интимистичка, испевана. Оркестар је водила грациозна Биљана Радовановић и, рекло би се, ни ставом ни захтевима, допринела сталној грмљавини са сцене.