Девојка ауторског филма

Марија де Медеирос Естевез Виторино д’Алмеида (1965), пуно је име славне португалске глумице и интернационалне филмске звезде, редитељке и певачице, која за собом већ има 90 филмова на пет светских језика које течно говори – осим матерњег и француски, немачки, енглески и шпански.

Најстарија од три ћерке пијанисте, композитора и диригента Антонија Виторина д’Алмеиде и Марије Арманда Естевез (сестра Ињес је позоришна глумица и редитељ, а најмлађа Ана виолинисткиња, композитор и професор музике), чини се и најпродорнија, не крије своје отворено припадништво европском ауторском филму, склоност ка чудноватим филмским причама и веру у филм као уметност. Један од најсимпатичнијих доказа за то је и њено учешће у белгијском хиперболичном документарно-играном филму „Хитлер у Холивуду”, недавно виђеном у Карловим Варима, у којем Марија истражује корене пропасти европског филма и „холивудске окупације” Европе, начинивши заједно са редитељем Фредериком Сојшером и легендарном дивом Мишелин Прел, прави филмски манифест Старог континента...

„Хитлер у Холивуду” није ни фикција, ни жанровски филм, ни чисти документарац. Тешко га је дефинисати?

У томе и јесте ствар! То је управо оно што волим! Када сам прочитала сценарио који је веома оригиналан, схватила сам шта се од мене очекује – та танана и узбудљива игра између документарног филма и филма фикције. Изазовна је била и идеја да играм саму себе и то на начин да заправо играм сопствено име и оно што оно значи у свету филма, не откривајући до краја и оне истинске делове моје личности. По том систему функционише у филму и Мишелин Прел, претварајући сопствено име и легенду о њеном имену у посебан лик. Веома занимљива игра и дивно искуство за мене, уз чињеницу да се снимало и путовало по читавој Европи. И иначе се осећам веома европски и свиђају ми се европски филмови.

Говорите течно толике језике па Вам је лако да будете права Европљанка без граница. Могли бисте једног дана да савладате и руски?

Зашто да не! Језике сам савладала као веома мала, усавршавала их током школовања. За мене се „лепе” страни језици јер припадам веома музикалној породици, а и памћење ми је изврсно.

У филму „Хитлер у Холивуду” постоји једна веома духовита реплика током које Ви себе представљате као девојку из „Петпарачких прича”. Сматрате ли да сте за многе још увек само то?

То је нешто што је постојало у сценарију, никада себе не бих баш тако представила некоме. Наравно да волим „Петпарачке приче” и да сам поносна својом улогом у овом Тарантиновом филму. Постоји толико много филмова за које сам чврсто везана, али колики би био број оних који би знали о чему и о коме причам да сам се којим случајем представила, рецимо, реченицом: „ Ја сам она девојка из ’Порта мог детињства’?”

Значило би свима који воле Маноела де Оливеиру, најстаријег живог редитеља на свету, Португалца, Европљанина, којем дајете омаж у током одјавне шпице Сојшеровог филма.

Наравно! Оливеирино име треба да значи свим који воле филм и свима онима који се диве његовом динамизму и истрајности да ствара искључиво филмове на начин који воли, бескомпромисно, уметнички и ауторски снажно. И то готово читав један век! Он јесте икона европског и ауторског филма, али ту су и Вендерс, Кустурица, Шлендорф, Ангелопулос који се такође појављују на крају „Хитлера у Холивуду”, јер је и њихово дело део европског корпуса ауторског филма.

Да се вратимо на тренутак на „Петпарачке приче”, сматрате ли и овај филм ауторским?

Мислим да је то био револуционаран филм у односу на холивудске филмове за које, уколико их гледаш један за другим, веома брзо схватиш да ће се у другом минуту десити ово, у петом оно и тако врло брзо закључиш да заправо већ деценијама гледаш један исти филм рађен према готово истом сценарију.

Изузетак је био и филм „Хенри и Џун” у којем сте играли са Умом Турман?

Јесте, јер се овај филм бави невероватним животом Хенрија Милера и Анаис Нин, њиховим љубавима. То је диван филм, са фантастичном фотографијом и људи су и данас веома заинтересовани за њега. Попут Тарантина и Фил Кауфман се показао као велики аутор и уметник. Уколико погледате моје филмове није тешко закључити да сам ја „прикопчана” за ауторски филм и није битно је ли он европски, амерички или азијски. Ради се о људима који мисле да је филм уметност. Са таквима функционишем и умем истоветно да дишем. Са онима који мисле да је филм индустрија, не могу да опстајем.

Већ десет година ми дугујете одговор на питање шта је био прави мотив да се појавите као комплетан аутор филма „Априлски капетани”?

Већ је толико прошло! То је прича коју сам морала да испричам, али уједно и веома амбициозан пројекат који је захтевао и последње атоме моје снаге. Моја породица је живела у Бечу, мој отац је тамо предавао на музичкој Академији и тако је било током читавог периода страшне диктатуре у Португалу које смо свакодневно били свесни. После револуције вратили смо се у земљу и сећам се врло добро своје прве реакције на хаос и конфузију која је у Португалу тада владала. За мене као девојчицу која је одрастала у уређеној и богатој Аустрији, све је то био велики шок. А онда, после две-три године схватила сам колико је важно што одрастам у земљи која тек гради демократију, у земљи која је изгурала своју револуцију, храбро и истрајно. Мислим да је то заиста јединствен пример у светској историји да је демократија успостављена за цивиле и цивилно друштво путем војног пуча, без крви и насиља! Португал је показао свету да се демократија може успоставити кроз дијалог без насиља, уз поштовање оног најважнијег – људских бића. Ето то је био разлог што сам написала сценарио, режирала „Априлске капетане” и била и продуцент овог филма.

Је ли истина да ћете сада део каријере посветити и музици?

Истина је. Већ дуже време певам и тренутно промовишем и албум „Little More Blue” који сам издала заједно са својим супругом.

О којој врсти музике причамо?

Бразилској!