Видљива узлазна линија

Од нашег сталног дописника

Загреб, 17. јула – Председник Републике Хрватске Иво Јосиповић сутра долази у прву службену посету Београду, где ће водити разговоре с председником Борисом Тадићем и премијером Мирком Цветковићем о билатералним односима Хрватске и Србије. Он ће, током дводневног боравка имати бројне контакте с представницима друштвеног живота Србије.

Како види будуће односе наше две земље и шта очекује од своје прве службене посете Србији, председник Јосиповић је одговорио у интервјуу за наш лист уочи овог путовања.

После пет месеци на функцији председника РХ и, у међувремену, неколико сусрета с председником Србије Борисом Тадићем стижете у службену посету Србији. Како оцењујете односе две земље у последње време и шта очекујете од ове посете?

Као прво, мислим да је видљиво како су односи између две земље све бољи и бољи. Поправљање односа, њихово довођење на највиши ниво је један од најважнијих задатака свих нас који смо у политици зато што је то на добробит две државе, за развој политике регионалне сигурности и ради трговине, науке, образовања, па и људских односа оних који имају пријатеље и родбину с једне и друге стране границе. То је у интересу обе државе и зато мислим да на том путу сви морамо радити. Мислим да је важна прекретница био састанак председника Тадића и мене у Опатији, а после тога смо се више пута нашли. Оно што је важно, и две владе су почеле с интензивнијим радом, посебно на питањима која су отворена. Једном речју, мислим да су, без обзира на то што заиста имамо још доста отворених питања која морамо решити, односи у видљиво узлазној линији.

Који су, по Вама, приоритети у даљем унапређењу односа између Хрватске и Србије?

То су у првом реду они који су везани за решавање проблема људи. Ту издвајам проблем избеглица, несталих особа, затим проблем привреде, јер она је та која ће дати хлеб и с једне и с друге стране границе, па према томе отварање тржишта, отварање могућности да се привредно сарађује, па и према трећим земљама. Има, наравно, и других питања – од оних уметнина које су однесене из Хрватске, питање граница које морамо решити кад-тад, различитих других облика сарадње који су могући, а посебно оно што истичем и у чему су направљени велики кораци јесте борба против организованог криминала у региону. Та сарадња је добро почела и ја заиста подстичем и хрватску владу а позивам и српску владу да се та сарадња настави и даље унапређује.

Споменули сте питање граница. Хрватска је на путу да најзад разреши гранични проблем са Словенијом. Да ли је тако нешто на видику и са спорним тачкама на Дунаву са Србијом?

Ми смо са Словенијом већ решили тај проблем – осигурали смо сасвим јасан механизам који ће то у догледном тренутку, након што Хрватска уђе у ЕУ – учинити. То је резултат тог споразума о арбитражи. Са Србијом још имамо ситуацију у којој постоји заједничка комисија која се бави границама и ту видим да није било неког озбиљнијег помака јер је реч о томе да ли ће се применити једно или друго начело. За тражење неког компромиса можда има простора, али, ево, за сада се то још није догодило и оно што је увек моја препорука – ако имамо ситуацију у којој не можемо наћи договор, компромис, онда направимо нешто слично као и са Словенијом, има Међународни суд правде који је за то надлежан, а могућа је и арбитража. Према томе, битно је да се то питање не вуче унедоглед јер онда у једном тренутку може ескалирати из неких разлога које ми данас можда и не можемо сагледати.

Али у сваком случају оно што је исто тако важно да сада, док је то питање још отворено, има низ добрих потеза и примера који показују да се без обзира на границе – је ли она овде или онде – може сарађивати. Људи прелазе границу, иду на аду, купају се и друже итд. Ето има и добрих примера.

Потпредседник Владе Србије Ивица Дачић ових дана је изјавио да је хрватској страни предложио да грађани Хрватске и Србије убудуће прелазе границу само с личном картом. Како Ви на то гледате?

На то гледам врло позитивно и то је и моја препорука хрватској влади. Иначе, хрватска влада и премијерка Косор отворени су за сарадњу и веома доприносе тражењу најбољих решења. Колико сам чуо, и разговарали смо наравно о томе, постоји добра воља и мислим да ће се можда већ и сада када будем у Београду јасније то питање отворити и поставити неки облик решења. Са мном ће у делегацији бити и министар унутрашњих послова господин Карамарко и ту сам оптимиста.

До сада се показало да прилично лако успостављате контакте и дијалог с политичарима различитих погледа. Неки, на пример, сматрају да су Ваши односи с председником Тадићем чак бољи од тренутних односа Хрватске и Србије. Зашто је то тако?

Наравно да је лакше на личном нивоу с неким стварима ићи и пре службених односа, јер међусобно поверење које имамо господин Тадић и ја је заправо и претпоставка да би се и међудржавни односи боље решавали. Када је реч о државним пословима онда наравно морамо сваки водити рачуна о интересу своје земље. Мислим да добри односи на индивидуалном нивоу могу само помоћи у тражењу најбољих решења.

Све боље сарађују полиције, на том путу су сада и оружане снаге Хрватске и Србије, српски туристи су поново пожељни гости на хрватском Јадрану, сарадња напредује и на другим подручјима, али се стиче утисак да су и даље поприлично затворена хрватска врата за робу и капитал из Србије?

С једне стране бих се можда сложио, али бих истакао да то није питање односа према Србији и српским предузећима. Мени се врло често жале предузетници не само из иностранства него и из Хрватске. И заиста то је део проблема који Хрватска има, имамо веома много бирократских препрека за страна улагања и не бих рекао да је то дискриминација предузећа из Србије. Ево, баш недавно су ми се Италијани жалили, па Мађари... Дакле, има велики број тих проблема у нашем правном систему и надма се да ће се те ствари решити. У Србији има неколико стотина предузећа из Хрватске и то доста добро функционише. Међутим, и одатле ми се неки пут жале – „Кончар“, па тендер за трамвај итд., али се надам да ни то није питање дискриминације него напросто функционисања бољих или лошијих унутрашњих механизама.

Иако је прошло већ 15 година од рата његови „репови“ и даље оптерећују односе међу нашим грађанима па тиме и државама. У овогодишњем извештају о праћењу суђења за ратне злочине почињене у Хрватској организације за људска права указују на недостатак политичке воље и стратегије за ефикасно процесуирање тих злочина. Тиче се то углавном злочина почињених над српским грађанима Хрватске. Како гледате на тај проблем, поготово у контексту отварања последњих поглавља – међу њима и правосуђа – у приступним преговорима за улазак РХ у ЕУ?

Ми знамо да су Хрватска и хрватско правосуђе, што се ратних злочина тиче, прошли један пут од потпуног негирања злочина, с хрватске стране, па до нечега што бих ја данас рекао – суђење по оним стандардима који иначе постоје за све случајеве у Хрватској. Постоји већи број оптужница против припадника хрватских војних и полицијских формација управо због злочина. Ја сам видио тај извештај, то је радила Документа, штавише ја сам за њих радио упутства за праћење тих суђења. Рекао бих да су можда у неким својим закључцима појединих процесних ситуација мало престроги по начелу „Кога је змија угризла и гуштера се боји”. Према томе, мислим да проблема има, али нису специфични, барем колико ја могу препознати управо за та суђења. Било је оних суђења која су неквалитетна – сетимо како је текло суђење о „Лори“ и ту је Врховни суд својим интервенцијама ипак омогућио да се ствари доведу до разумног решења.

Данас ни у хрватској политици, без обзира о којој странци говоримо, не постоји ни амбиција, а рекао бих ни могућност, да утиче на правосуђе, посебно када је реч о предметима суђења за ратне злочине. Ако проблема има они су у правосуђу, а ја сам сигуран да та правосудна вертикала која завршава с Врховним судом има довољно и снаге и знања да сваки поступак доведе до краја. Али, истичем, против Хрвата је почињен велик број злочина за које очекујемо да буду кажњени пред судовима земаља у којима се злочинци скривају, па и у Србији.

Спорт је веома важан и као један од начина зближавања народа и земаља. Код нас, међутим, још има много тога ружног на борилиштима, што приређују тзв. навијачи, али не само они. На тениском мечу у Сплиту, на пример, звиждало се српској химни, а звиждало се и у Нишу хрватској химни на ватерполо утакмици Светске лиге... Није ли време да се ту нешто енергичније учини?

Да, спорт тако некада више раздваја него што спаја... Видите, у обе државе постоје они људи који нису способни да схвате да је дошло ново време и да је у интересу и Хрватске и Србије да се нормално комуницира, да се има поштовања за другу страну. Али, уверен сам да је и у Хрватској и у Србији то мањина. Велика већина људи то не подржава, а то уосталом показују и нека испитивања јавног мњења код нас да је заправо тај број који нису за поправљање односа, који нису за сарадњу, да је релативно мали.

На подручју културе је, срећом, другачије. Уметници су међу првима прелазили нову државну границу. Ипак, уметника из Србије скоро и да нема на већим међународним културним догађајима у Хрватској. Тако је и на Дубровачким летњим играма које сте недавно отворили (Стефан Миленковић гостује као уметник из САД), а које су некада биле омиљено одредиште и стваралаца из Србије. Као да некоме ту више нису пожељни?

Морам вас мало кориговати. Пре него што сам ушао у политику водио сам највећи европски фестивал савремене музике Музички бијенале Загреб. И не само да смо и за време рата имали контакт са уметницима из Србије, него одмах пошто се рат завршио су овде били гости из Србије. Истакао бих да смо практично након извођења премијере извели оперу Исидоре Жебељан на Музичком бијеналу, да смо имали клавирски трио из Београда, да стално имамо добру сарадњу с „Југоконцертом”, а и сам сам снимио компакт-диск са Иваном Стефановић. Према томе, мислим да ако има негде отпора то је спорадично или је напросто био такав програм. Ја не мислим да је то део неке „завере” да не дођу људи из Србије. Ако има негде тих препрека мислим да оне нису озбиљне.

Сада, на пример, иде једна велика група културних делатника са мном у Београд и наћи ће се тамо с културним делатницима из Србије. Има ту и музичара, глумаца, режисера...

Срби у Хрватској с нескривеним симпатијама и великим очекивањима дочекали су Ваш избор за председника РХ. То је, наравно, повезано с још присутним проблемима у вези с повратком избеглих, али и уопште животом и интеграцијом у хрватско друштво. Како сарађујете с овдашњим српским политичарима и представницима у Сабору?

Одлично. С господином Пуповцем сам и иначе као заступник добро сарађивао у Сабору и сада је део моје делегације – недавно у Босни и Херцеговини, а сада иде и у Београд. Ту проблема нема. Дапаче, била је ту занимљива ситуација: док сам ја био у Сабору господин Пуповац је био на власти, а ја у опозицији. Мислим да је добро да је СДСС у владајућој коалицији и да је то добра порука.

Радоје Арсенић