Црни дани за НАТО

У Авганистану спирала смрти је у драматичном узлету: и међу војницима и међу цивилима. Од почетка године САД и амерички војни савезници – у мисији ИСАФ под командом НАТО-а – имали су драматичне губитке. Према незваничним подацима погинуло је више од 360 страних војника различите националности.

Само у јуну страдала су 102 војника, што је најцрњи месец од почетка војне интервенције против талибана 2001. године. Готово половина убијених војника стигли су у Авганистан из Сједињених Америчких Држава. Црни „низ”, судећи по новинским вестима, наставља се и овог месеца: 10. јул – убијено шест америчких војника, 14. јул – погинуло осам америчких војника...

Када се овоме дода и податак да је од јануара до јуна у Авганистану живот изгубило 1.074 цивила сасвим је јасно да насиље више нико не може да контролише.

Чак и снажна светска армада: 150.000 војника под комадом НАТО-а су немоћни. Непријатељ такође трпи губитке, али се не предаје. Удара и снажно и болно.

У години која је означена као преломна за коначно успостављање мира и демократије, у Авганистану насиље је узело толико маха да се већ отворено говори како је земља утонула у хаос из којег нема излаза.

И док се на „невидљивом” фронту броје мртви, порази на политичком и дипломатском плану мање су видљиви, што, међутим, не значи да су и мање болни.

Авганистански председник Хамид Карзаи и његов режим готово да више нису сигурни господари ни у Кабулу. Сви досадашњи покушаји националног помирења завршавали су се неуспехом, а ова тема, како се очекује, биће и прва тачка дневног реда међународне конференције о Авганистану заказане за 20. јул у главног граду Кабулу.

У предвечерје конференције Карзаи, готово очајнички, покушава да повуче неки добар потез и покаже: домаћој јавности, противницима, али и међународној заједници, како је помирење у Авганистану ипак могуће. На том послу добио је америчку подршку па Карзаи и Вашингтон сада заједно убеђују Уједињене нације да 50 угледнијих талибана прецртају с листе терориста.

На поменутом списку светске организације је 137 имена, а медији у САД извештавају да је амерички изасланик за Авганистан Ричард Холбрук о томе већ преговарао са званичницима УН. Очекује се да информација буде званично обелодањена на конференцији у Кабулу и упућена као помирљив сигнал најтврђим исламистима.

Предстојећа међународна конференција у авганистанској престоници (очекује се долазак већег броја шефова дипломатија) неће имати донаторски печат, тврде у европским престоницама. Поред приче о националном помирењу и успостављању мира – што је услов за повлачење страних трупа из Авганистана – највише ће бити речи о борби против корупције, криминала и опијумске „индустрије”.

Досадашња искуства, међутим, упозоравају да су досадашњи међународни скупови посвећени Авганистану давали скромне резултате па таква судбина, највероватније, чека и конференцију у Кабулу. Неке спектакуларне резултате је, уосталом, тешко и очекивати у ситуацији када земљу притиска „хиљаду проблема”. Овакав утисак никако није претеран, што потврђује и један упечатљив разговор новинара немачког недељника „Цајт” и једног сељака на истоку Авганистана.

„То није влада”, одговорио је Шер Али на питање шта мисли режиму у Кабулу. „Они ништа не раде да би нам помогли.” Попут најпрецизнијег политичког аналитичара разочарани и огорчени авганистански сељак је закључио: „Ма, талибани су били бољи, Руси још бољи.” А реч је, да подсетимо, о најтврђим исламским екстремистима (талибани) и страним освајачима (Руси) против којих је Запад, у име демократије, водио и медијске и оружане ратове.