Председник и сликар дописују се у стиху

Панчево – Седамдесетих година прошлог века панчевачка општина купила је више десетина слика и скулптура знаменитих српских сликара и вајара. Било је то делом зато што је пара било, а више вољом тадашњег председника општине Витомира Сударског, који је желео да град добије трајне вредности којима ће се моћи дичити генерације Панчеваца. Испричали смо причу о томе како је Панчево дошло до прве верзије „Сеобе Србаља” Паје Јовановића, а овога пута, захваљујући сведочењу Сударског, доносимо причу о куповини слика „Шор” Милана Кечића и диптиха Лазара Вујаклије „Девојке”.

Сударски каже да је 1972. године у просторијама Скупштине Војводине видео слику која га је очарала – „суморни, јесењи сеоски пејзаж, са низом малих кућа које нестају ка оловном хоризонту”. Наредне године, са сарадницима, посетио је аутора слике, познатог новосадског сликара Милана Кечића и са њим уговорио израду једног „банатског шора” великих димензија, за Панчево. Договор је био да слика стигне у Панчево до 6. октобра, Дана града.

Како се прослава приближавала, а од сликара абера није било, Сударски је пресавио табак и упутио сликару стиховану поруку: „/На зиду је још све бело/ недостаје ваше село/ Питају је ли готов онај шор/ зар је Кечић тако спор./ Преда мном су Стојанова ’жита’ (слика Стоја Трумића, прим а.)/ много вас поздравља Вита.”

Одговор је стигао само два дана пред обележавање дана града. Из Новог Сада стигла је порука, такође у стиху: „/Ево јављам на ваш двор/ да је готов онај шор./ Дође јесен иде зима/ у прелепим Карловцима/ шорина је сад пред свима./ Пољем јури жути зечић/ поздравља вас Милан Кечић.”

Десетак квадратних метара „Шора” Милана Кечића, од тада па све до пре неколико дана, красило је салу за састанке у згради управе града Панчева, такозвану собу 123. Сада је скинута, а када смо дошли да је снимимо, затекли смо је у напуштеној шалтер сали, у холу управе града. Кажу, ту је привремено, док је не региструје комисија, а после, видеће се.

А пре но што је купљен Кечићев „Шор”, на истом месту стајао је диптих Лазара Вујаклије „Девојке”. Две тамноплаве слике са експресионистички представљеним девојкама, једна у рукама држи голуба а друга јагње, биле су изложене на Октобарском салону, у Београду у „Цвијети Зузорић” 1970. године и тамо привукле пажњу председника панчевачке општине. По завршетку салона, Вујаклија је слике послао у продајни салон на Косанчићевом венцу, тражећи за њих 700.000 динара. Сударски каже да су слике дреждале и поред воље Панчеваца да их купе, дуго, јер толико пара за те намене у градској каси није било.

Онда се указала прилика коју је ваљало искористити. Како је за 1971. годину био планиран попис становништва, у Панчево је стигао директор Покрајинског завода за статистику, да се договори око обуке пописивача. Тражио је да се обезбеди простор за њихову обуку. Био је изненађен када му је, на крају разговора, домаћин рекао да ће Завод, за изнајмљивање просторија у згради управе града, морати да плати 700.000 динара, али не толико да би дао одречан одговор. Директор је обећао да ће за толико окрњити буџет намењен попису становништва, а Панчевци су одмах отишли и купили Вујаклијине слике. Сада су у панчевачком музеју.

Миодраг Шашић