Паповић: Држава мора да одреди правила игре

Још се не зна тачан број преварених туриста који ће уместо одласка на летовање с нестрпљењем чекати епилог случаја агенције „Конте”. Хоће ли им новац од уплаћених аранжмана у Египту, Турској, Грчкој бити враћен и да ли је привођење власника агенције гаранција за то? Где су направљени пропусти, ко је крив за то што је обманут велики број грађана? И, на крају, да ли ће усвајање новог закона о заштити потрошача, који би према најавама требало да садржи и европске прописе у овој области, у већој мери заштитити српског туристу, питали смо Радисава Станковића, директора Националне асоцијације туристичких агенција (Јута), и Горана Паповића, председника Националне организације потрошача Србије (НОПС).

Политика: Да ли имате неке нове информације о случају агенције „Конте”?

Станковић: Немам коментара, та агенција није чланица Јуте од 2004. године.

Паповић: Ви сте без коментара, али ја имам коментар. Мало смо погледали уопште како је регистрован тај „Конте”. Регистрован је са 500 евра, а уплаћено је 250. Плашим се да је основно питање колико агенција послује у Србији и како се оне региструју, да ли има обавезне гаранције, да ли послују у складу са законом о туризму… Потрошачима сасвим сигурно нису предочене гаранције пред путовање. Овакав начин отварања агенција доводи до тога да потрошачи сада не могу да наплате своја потраживања, нема стечајне масе, ми не знамо шта је његова имовина. Ко уопште даје гаранције?

Станковић: Туристичке агенције се оснивају као и сви остали привредни субјекти. Тачно је да је потребан оснивачки капитал од 500 евра. Наравно, тако стичете само један од предуслова да се бавите туристичком делатношћу. Ко и под којим условима може да се бави овим послом и ко може да буде организатор путовања и посредник прецизније одређује Закон о туризму. А он је прецизирао да свака агенција, у овом случају организатор путовања, да би добила лиценцу мора да има полису осигурања из које путници могу да се регресирају и на неки начин буду заштићени. И директива ЕУ предвиђа да ова полиса важи само у случају неликвидности туристичке агенције.

Морам да кажем да велику превентивну улогу у квалитету и извршењу обавеза наших чланова игра арбитражни суд Јуте. Ми као национална асоцијација, чије чланице остварују преко 90одсто организованог туристичког промета у земљи, желимо усвајање европских директива у овој области, иако нисмо чланица Европске уније. Наравно да треба дати прелазни период да се институције и грађани припреме за примену тих прописа.

Политика: Како положај туриста одређује Закон о заштити потрошача? Које новине доноси нови пропис (који никако да буде усвојен) и зна ли се како изгледа коначна верзија?

Паповић: Важећи Закон о заштити потрошача има само упућујућу норму ка Закону о туризму. Што се тиче коначне верзије новог закона, не знамо шта она садржи јер може да се деси да то што је било у јавној расправи не буде и у верзији за скупштину. То је јавна тајна и то се не би догодило први пут.

Станковић: Знамо и да је и Закон о туризму из скупштине изашао потпуно другачији од онога о коме смо разговарали. И то сада ствара велике проблеме.

Паповић: Ипак, надамо се да ће нови прописи онемогућити да се у Србији региструје огроман број агенција. Треба отворити и ову причу. Имали смо до сада разне пријаве грађана, треба се запитати колико њих заслужује лиценцу. Сада их имамо више од 600, а велика Немачка их има шест или седам, односно толико туроператора, који имају пословнице широм земље. Колико код нас имате правих туроператора?

Станковић: Ако хоћемо да правимо компарацију у броју агенција, у Турској, рецимо, постоји више од 6.000 агенција. Искуства се разликују од земље до земље. Суштина је да су неке од њих, као Немачка, направиле разлику између туроператора и туристичке агенције које продају аранжмане. Тржишна утакмица тамо је учинила своје, тржиште се сужавало и то је разлог такве ситуације у Немачкој.

Политика: Да ли је и Србија то покушала да уради уводећи две врсте лиценци за агенције?

Станковић: Први Закон о туризму донет је 1994. године и он већ раздваја организатора путовања од посредника. Изменама из 1999. године први пут је уведен гаранцијски полог од 5.000 долара који је агенција, организатор путовања, морала да има на рачуну последњег дана у месецу. Касније, 2005, та сума је повећана на 30.000 долара, али у виду полисе. Новим прописима из 2009. године ти износи нису дефинисани, што је по нашем мишљењу грешка. Ми смо предложили да то буде 50.000 евра, али су се осигурања и агенције због кризе договориле да то буде 40.000 евра.

Политика: То је износ који свака агенција треба да има на рачуну сваког месеца?

Станковић: Не, то је полиса која трајно важи, све време важења лиценци. Када год имате проблем и немате новац она може да се реализује и осигурање плаћа путнику оно што му припада.

Политика: Да ли је „Конте” имао полису?

Станковић: Он је, наравно, имао ту полису, али она вероватно, иако не желим да причам о „Контеу”, говорим генерално, није довољна да покрије све случајеве. То је ствар за дискусију. Али, да видимо шта је реалност. Арбитражном суду Јуте 2009. године стигла је свега 31 тужба путника на све аранжмане, свих наших чланица, а то је било више од милион и по путника.

Политика: Непријатност који су недавно имали путници „Контеа” могу да се догоде и туристима у Европској унији?

Станковић: Наравно да могу. Прошле године је, рецимо, у Пољској неколико хиљада путника остало без смештаја. Исто се десило и са чешким туристима, па чак се и Енглезима догађа да, због банкрота, остану незбринути. То говори да ниједан закон, ниједна полиса не може да покрије све случаје несавесног, несолидног и „мафијашког” пословања. Свугде у свету, држава прописујеминимум гарантовања, а онда је на сваком привредном субјекту, чиме год да се бави, да процени свој ризик и направи минимум осигурања.

Политика: Да ли је решење у осигурању путника?

Станковић: На западу је уобичајено да се туристи осигуравају, ако иду у Африку, рецимо, осигурају се на маларију. Када нашем туристи кажете да га полиса здравственог осигурања за десет дана кошта 10 евра кажу да им то не треба.

Политика: А ко је крив што, рецимо, у Србији нема полиса од отказивања путовања?

Станковић: У Србији имамо 26 осигуравајућих компанија. И ја постављам питање због чега нема те лепезе производа? Није одговорна ни агенција ни удружење за заштиту потрошача. Предлагали смо надлежнима да се уведу понуде осигурања за отказ путовања, губитак пртљага, несреће… али то се није догодило. И здравствено осигурање не бисмо имали да то није био услов за добијање визе за земље ЕУ. Чим су укинуте визе, наши грађани опет иду у иностранство без полисе здравственог осигурања.

Политика: Колико би такви пакети осигурања поскупели аранжмане?

Станковић: Знатно поскупљује, ако то није масовно осигурање. Зато држава треба да одигра улогу да едукује и стимулише осигуравање туриста. Мора да се промени свест и схвати да је то суштина.

Паповић: Држава мора да уреди односе са осигуравајућим кућама и туроператорима. Потрошач мора да буде информисан, морају да му се предоче сви могући услови путовања и смештаја… Проспекти су данас препуни свега и свачега, а битне информације се прикривају. Ко им то дозвољава, да ли инспекција ради свој део посла.

Станковић: Ако говоримо о држави, ја изражавам своје чуђење да Министарство економије, сектор за туризам, које је од 1. фебруара почело да даје нове лиценце агенцијама, сада усред сезоне оглашава и каже да те лиценце не ваљају. Прозивају се агенције да утврде да ли су полисе осигурања у реду, а при том ту контролу ради Народна банка Србије, а реализују их на тржишту осигуравајуће компаније. Оне су се сагласиле да су полисе у складу са Законом о туризму.

Политика: Како ће се, по вашој процени, завршити случај с „Контеом”?

Паповић: Ако је покренут кривични поступак, ми онда немамо права да коментаришемо било шта, то су преузели државни органи.

Станковић: Морам да кажем и то да је један велики европски туроператор спровео процедуру стечаја, а да за то нико није знао. Јер да се само део тога чуо не би пукао само он, већ пола државе јер то су озбиљне ствари.

Политика: То је јасно, али преварене грађане интересује само то да ли ће им новац бити враћен?

Станковић: Део средстава се реализује из полисе коју „Конте” мора да има. Ако нема довољно новца, онда иду тужбе и вероватно заплена имовине од чега ће се путници исплаћивати. Постоје механизми и држава може да се потруди и, сходно новим законским прописима, обезбеди да се већи део штете туристима надокнади.

Политика: Шта поручујете туристима?

Паповић: Пре свега, добро се информисати.

Станковић: Сваки путник мора да има уговор о путовању где тачно мора да буде наведено када иде и где, које услуге су обухваћене и морају да га потпишу обе стране. Саставни део је и програм путовања који детаљно дефинише елементе путовања и на крају опште услове путовања. Не правите никакве усмене договоре.

Стефан Деспотовић
Ивана Албуновић