Политичка арбитража створила неуспеле филмове

Палић – Овогодишње признање „Андерграунд спирит” који Фестивал европског филма додељује за изузетно стваралаштво у независном филму додељено је Желимиру Жилнику, чији се последњи филм „Стара школа капитализма” такмичи за Награду за толеранцију, у програму „Паралеле и судари”.

– Ако погледамо постјугословенски миље, а и цео бивши Исток у последње две деценије „демократије и слободе” – кинематографија је инфериорнија него у било које две деценије „ненародног режима државног социјализма”. Откуд да се то дешава, а имамо огромна технолошка поједностављења филмског процеса и далеко већу информисаност и комуникацију коју млада генерација има – пита се Жилник, један од најважнијих аутора српског филма и нуди одговор:

– Мислим да је основни разлог у мистификованој културно-политичкој позицији филмске делатности. О прављењу домаћих филмова говори се као да и даље постоји гледалиште од 25 милиона људи и више хиљада биоскопских сала. Сви знамо каква је реална ситуација! И уместо да кинематографски подмладак буде информисан о методологији и алатима, како да прави филмове у реалној ситуацији, овде је у току труд да се поставе „стандарди” по угледу на земље које имају по 500 милиона гледалаца. То је шизофрена ситуација, у којој дебитант може да се у „стандарде” уклопи само ако нађе неке везе у партијама или држави, а и кад му то успе, филм ће му вратити једва пет посто улога. Често на радионицама објашњавам да су за филм најважнији тема, прича и идеја, и од тога треба кренути, уз коришћење савремених дигиталних алатки – сматра Жилник чији јунаци су углавном људи са маргине.(/slika2)

– Шумарство се бави дрвећем, грнчарство лонцима, а уметност је фокусирана, углавном на питања смрти, отпора моћницима, страсти, патње, љубави... Они за које кажемо да су са маргине, то су људи које заправо видимо да нису заштићени ауторитетом, било које врсте, од брзо стеченог новца, до идеологије која је тренутно „подобна”. Филмски медиј немилосрдно открива сваку врсту лажног представљања, фолирања. Зато често, за јунаке бирам оне који немају шта да крију: раднике, незапослене, сељаке, старце, емигранте… На крају, кад деценије прођу, ти слојеви и најбоље репрезентују протекло време – објашњава Жилник који негује отвореност и радозналост за судбине људи које среће.

– У мојим филмовима срешћете прелажење граница документарног и фикцијског материјала, али и употребу или иронизирање елемената жанра. Не направим крути текст у који накнадно уклапам филм, него правим филм који следи материјал и људе чије су ми судбине основа за филм који настаје – открива Жилник који сматра да је српској кинематографији потребан уређен систем конкурса и комисија, а не да се највеће паре за филм дају на основу одлуке политичара који тако постају квазипродуценти.

– Политичка арбитража довела је до најнеуспелијих филмова. То ствара непрофесионалну и неморалну атмосферу у нашој кинематографији – опомиње Жилник.

Редитељ Горан Марковић, добитник палићке награде „Александар Лифка” за допринос европском филму, сматра да је за сваку цивилизовану земљу важно да негује више погледа на ствари.

– Ако постоје мултиплекси, против којих немам ништа, битно је да држава материјално помогне биоскопе који ће приказивати домаћи и ауторски филм. То није бачен новац већ инвестиција која се исплати на културолошком, моралном па и политичком аспекту – сматра Марковић и каже да је то предвиђено у Нацрту Закона о кинематографији, мада је „неизвесно да ли ће и када он бити усвојен”.

– Нацрт закона је готов, али постоје отпори. Питање је да ли има политичке воље да се Нацрт стави у скупштинску процедуру. Ту престају ингеренције нас филмских људи – опомиње Марковић, саветник за кинематографију министра културе Небојше Брадића.

И. Аранђеловић