Исказиво и неисказиво

Негде на танкој линији непрекидног преиспитивања исказивог и неисказивог, перманентне сумње у сводивост мишљеног и доживљајног, могућности и немогућности заснивања песничког говора, као и сталног промишљања метајезика песничког текста, настојао је, по много чему, издвојен песнички опус Зорана М. Мандића. Још од песничких збирки "Радови на путу", "Крај сезоне и друге песме", "Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем", па све до "Усеклине, прозор", траје дубока запитаност, сумња у правоваљаност певаног, као и смислено, метапоетичко трагање за одговарајућим песничким исказом који би на најубедљивији начин превазишао суштинску препреку, својеврстан процеп, између особене позиције оног који пева и света, за песничким језиком који би "спојио" давно настале напуклине света и пукотине речи.

Пропитивање песништва и његовог смисла, песничко тематизовање поетичких питања и немогућност да се говором песме премости подвојеност себе и стварности, илузорног и опипљивог, сањаног и стварног, у великој мери чине препознатљиве међаше књиге "Нестварни штафелај". Песнички субјект је заробљен и заплетен у мрежу, испуњен дубоком скепсом пред привидима и смисловима јер је готово све "у непревазиђеним моћима немоћи/ у ограниченом језику/ међу напуклим спојевима реченица/ нервозних синтагми". Потребно је језик "избавити из његових чељусти", ослободити га туге и неостварености, спасити из мора "граматичких и генетских грешака", певати а да "патетика не поједе речи".

Евокативност, трагање за идеалним простором, антономичност лирског и нелирског, реконструкција и покушај темељне обнове исконских слика, усложњеност временсок настала из субјективне потребе да се време и простор, на известан начин,,учине универзалним, неухватљивим, а заправо пониште и заобиђу, представљају карактеристичне топосе "Нестварног штафелаја". И већ одавно присутна потреба да се пева о поетичким, питањима, да се од филозофије композиције и филозофије песме и певања начини песма, јер је готово немогуће у савременом контексту цитатности и запитаности "остварити песму/ без сведочења/ о ономе о чему она сведочи".

"Нестварни штафелај" представља, несумњиво изузетно промишљену књигу која је на песнички убедљив и зрео начин у себе инкорпорирала сва ранија песничка трагања и преиспитивања Зорана М. Мандића. Сва у знаку евокативног, испуњена стишаном егзистенцијалном скепсом и стрепњом, у бојама пригушене носталгичности, исконске упитаности о могућностима смислене постојаности, књига Зорана М. Мандића "Нестварни штафелај" је својим убедљивим песничким исказом определила своје читаоце да је издвоје из прошлогодиђшње књижевне продукције.

Фрања ПЕТРИНОВИЋ

-----------------------------------------------------------

Над кутијом

Затвореним  очима
завирити у отворену кутију
препуне богаством ненаписане празнине
аутономије слика ослобођених
глагољивости
напора промишљања
пролазног у појединачном
множине у пролазном
Не тражити проналажљиво
нити беспотребно отварати поглед
мучити се у суочавању
пред дволиким огледалима
пуних амбивалентних одраза
поремећене нестварности
Мирно пролазити кроз имагинарне капије
не освртати се за циљем иза нити
окајавати оно испред
измицујуће
измицљивије од воде
крхотина сна
Оставити је њој самој да пребира
по непребирљивом
Не нудити се