Кад је тајна недопустива

Прилагођавање нашег правног поретка стандардима ЕУ је озбиљно оптерећено утицајем једне "концепције", која суштину тог процеса радикално редукује и третира као нешто што се, готово искључиво, одвија у нормативној сфери, запостављајући, при том, то да му једино реални ефекти могу дати прави смисао. Брзо усвајање огромног броја закона и међународних докумената недопустиво често нема не само жељене, него ни минималне реалне ефекте, или се на њих чека веома дуго.

Пре више од четири и по године у Београду је заплењен тираж једне књиге, а њен аутор осумњичен је да је извршио кривично дело одавања војне тајне и притворен. Књига је, у ствари, збирка докумената са различитих седница некадашњег војног врха наше земље, који су, по обичају, носили ознаку највећег степена поверљивости, па се с разлогом и звала "војна тајна". Садржина објављених докумената говори да се војни врх, уз активности које се од њега могу очекивати, бавио и активностима које су, заправо, тешке повреде људских права и, разуме се, озбиљна кривична дела.

Кривични поступак није се за четири године практично ни померио од почетка. Аутор је сада на слободи, али је још увек формално осумњичен, а тираж књиге је заплењен.

Интересантна је паралела која се може повући у односу на други, у свету много познатији, случај "Кетрин Ган". Службеница "General Communications", фирме која је радила за потребе британске владе, пре неколико година је, између савести и обавезе чувања тајне, изабрала прво и добро протресла светску јавност. Тајне документе о "мутном" плану влада Велике Британије и САД да ради "припремања" услова за изгласавање резолуције Савета безбедности УН о интервенцији у Ираку, прислушкују и дипломатске представнике својих блиских савезника, ставила је на располагање јавности. И поред потреса и бламажа који су готово довели у питање изгласавање поменуте резолуције, догађај није имао и кривичноправне консеквенце. Катарина Ган је била оптужена за одавање државне тајне, али су уследиле жестоке реакције јавности, која је сматрала да власт нема право да "тајном" прикрива недопуштене активности, па ни да гони оног ко такву тајну открије. Епилог је био одустајање тужиоца од кривичног гоњења.

Наше јавно мњење, знамо, није баш европско. Утолико је важније шта је са променама у правном поретку, односно ефектима тих промена.

У међувремену, добили смо нови Кривични законик и ратификовали Европску конвенцију о људским правима. Од два тако важна акта с правом се очекују и значајни реални ефекти. За оцену тих ефеката, за илустрацију односа између нормативног и реалног, занимљиве су и ситуација аутора "Војне тајне", и она у којој је његова књига.

 Против аутора је у току поступак због одавања војне тајне. То што је новим КЗ коначно потврђен принцип да државна и службена тајна не могу бити подаци или документи који су управљени на тешке повреде  права човека и прикривање кривичних дела, за тај поступак је, за сада, ирелевантно.

И поред четворогодишње "привремене" заплене књиге, информације које она садржи су доступне јавности. И сасвим лаганом шетњом по Интернету књига се може наћи на више веб-сајтова. Европски суд за људска права је још пре десетак година у спору часописа "Блуф" против Холандије, у вези са забраном објављивања информација, под сличним околностима, изразио став који и данас има фундаменталан значај. Суд је стао на становиште да кад тајне информације једном доспеју у домен јавности престају да буду тајне и нема основа да се ограничава њихово објављивање. Је ли за неког спорно да прихватање Европске конвенције нужно значи и прихватање надлежности Европског суда за људска права, његових одлука и ставова?

Тим ставовима, а пре њих, разуме се, чланом 10. Европске конвенције, утврђене су чврсте и широке гаранције за слободу изражавања. Те гаранције значе да свако има право на слободу изражавања и слободу примања и преношења информација, без мешања јавне власти. Изузетно, то мешање (услови, ограничења, забране и казне) допуштено је, али само уз претпоставку истовременог, кумулативног испуњења три услова. Први је да могућност мешања – забрана, ограничење или казна, буде предвиђена законом. Други, да мешање за циљ има заштиту легитимних, Конвенцијом предвиђених вредности. Трећи, да је, са становишта демократског друштва, то мешање неопходно.

Трећи услов се код нас, сасвим очигледно, најтеже схвата. Можда се проблем да се увек препозна када је, са становишта демократског друштва, тајна неопходна, може објашњавати и правдати одсуством демократске традиције. Међутим, ничим се не може правдати одсуство спремности да се препозна када је, са истог становишта, тајна недопустива.

Повереник за информације