Мрзим дан кад имам представу

Позориште које не уме да крикне и не постоји. Крикнуло би оно, ако би тај крик дошао спонтано, из дубине. Сваки крик за један склеротични организам може да буде погубан. Крик га може расточити, потпуно. А ја – могу ли да крикнем? Сумњам. Не, не знам. Волео бих да могу. Ја у тај крик страховито верујем... Али, не знам... Хајде да крикнемо заједно!”

Ово су речи глумца Зорана Радмиловића који је умро на данашњи дан пре 25 година. Градска општина Врачар и позориште Атеље 212 ће данас у подне, поводом обележавања две и по деценије од смрти овог мага глуме, у Милешевској улици број 38 у Београду поставити спомен-плочу на кући у којој је Зоран Радмиловић живео са својом породицом.

Завирили смо у позоришна сећања: у рану зору, на београдској Првој хируршкој клиници 21. јула 1985. године умро је глумац Зоран Радмиловић. Последњу, 299. представу „Радована Трећег” одиграо је крајњим напором, 9. јуна 1985. године. Пет дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио.

Зоран Радмиловић је рођен у Зајечару почетком тридесетих година прошлог века. Одрастао је у угледној адвокатској породици. Зоранов деда по оцу је од оних Немаца који су по Србији крајем деветнаестог века градили железнице, и ту и остали због љубави према лепој Српкињи. Рихард Ланг, Зоранов деда пронашао је баба Стевку и постао Радмило, одатле и презиме Радмиловић. Зоран је био ђак зајечарске гимназије. По очевој жељи уписао је Правни факултет у Београду, а нешто касније Академију за позориште, филм, радио и телевизију.

Између драме и комедије, суза и смеха, траје сећање на Зорановог трбушастог, трапавог Ибија у култној представи „Краљ Иби” са којим се дружио пуних 15 година, путујући са њим преко Београда, Букурешта, Софије до Њујорка, Каракаса... Публика га памти као јунака култне представе „Радован Трећи”, али и као Хамлета, Молволиа, Вука Рсавца, мајстора Животе са којом је поздрављао публику у серији „Приче из радионице”...

Радмиловића је мрзело да говори за новине. Није волео критику и критичаре, али ни: „прашталачко позориште које плива провереним водама”. Поред изванредних сценских ликова, јунак наше приче јединствен је по броју отказаних представа, али и по томе што су му то опраштали и управници и колеге и публика. Он је то правдао речима: „Мрзим дан кад имам представу, кад полазим од куће мрзим и себе и публику, а кад представа почне, сва та мржња и јед експлодирају у своју супротност, у љубав, и онда се поцепам на сцени, разблесавим... после не могу до јутра да заспим”.

Зоран би данас имао близу 80 година. А како би размишљао покушала је једном приликом да прокоментарише његова кћерка Ана Радмиловић: „Верујем да не би излазио из куће и свог бадемантила и можда би био мало забораван. Данас би сигурно био још комотнији, још блажи и једноставнији, ако је то могуће”.

Б. Требјешанин