Раскол у Делти немогућ без политике

Власнички спор око имовине предузећа „Југохемија” између Мирослава Мишковића и сестара – Милке Форцан и Смиљке Милеуснић-Аџић, који ће имати и свој судски епилог, а сада и спор око власништва у „Делта максију”, највећем српском трговачком ланцу, за саговорнике „Политике” не би уопште био могућ да нема политичког подтекста за тако нешто.

Мирослав Мишковић је, кажу, до сада био толико моћан и политички „обезбеђен” да нико са њим није улазио у сукоб, против њега није водио никакав спор, нити је било могуће да му неко, упркос великим потраживањима које има према првом човеку „Делте”, активира меницу. А то је учинила Милка Форцан, његова дугогодишња најближа сарадница и потпредседник „Делта холдинга”, која је као председник Управног одбора „Југохемије” активирала меницу предузећа „Делта стар”, иначе већинског власника „Југохемије”, и тиме блокирала Мишковићеву фирму.

Махмуд Бушатлија, консултант, каже да је занимљиво да је овај власнички сукоб дошао до јавности.

– Само пре годину дана никакав захтев против Мишковића да ажурира плаћање својих обавеза, а „Делта макси” касни с плаћањем добављачима од 250 дана до годину дана, није могао да прође. „Систем” није хтео да прихвати тај налог. Добављачи који, подразумева се, имају менице нису смели да их наплате, јер би се сва држава на њих „срушила” – сви порески, инспекцијски органи. Сада је то неко урадио, а то може само онај ко је довољно мотивисан, при том и ослоњен на политички систем који је тај налог прихватио, сматра Бушатлија.

По његовим речима, занимљиво у овој причи јесте то да Мишковић менаџмент „Југохемије” – Милку Форцан и њену сестру Смиљку која је генерални директор – не тужи за злоупотребу службеног положаја пред Трговинским судом, већ пред општим, што може да указује да је пред првим изгубио подршку.

Мишковићева тужба суду против дојучерашње најближе сараднице, каже, може да се протумачи и као порука свим осталима који нешто од њега траже да ће се с њима одлучно обрачунати. Посебно зато што блокада једне његове фирме шаље негативан сигнал пословним партнерима, и то у ситуацији када тражи страног стратешког партнера за трговински ланац.

Овај спор у „Делти” може да изазове и поларизацију међу странкама које Мишковић, али и остали предузетници, спонзорише, каже Бушатлија. Криза је смањила профите и пара нема за све, а ови „политички спонзори” ће се окренути онима који су према њима издашнији.

Бушатлија подсећа да је Мишковић презадужен и да су му Бечком иницијативом обавезе репрограмиране и наново увећане за камату на продужено финансирање.

– Ако финансијска криза и овакви спорови унутар пословне заједнице донесу нешто добро, онда ће то бити детајкунизација. Наши предузетници су се обогатили на трговини и некретнинама, а сада је криза сасекла канал лаког задуживања и те обавезе се, због пада промета у трговинама, тешко испуњавају и капитал се топи. „Делта” је парадигма тог система с упориштем у актуелној политици. Подаци показују да су од краја 2005. године велика предузећа узела 12 милијарди евра прекограничних кредита. По европским стандардима, толики новац требало је да „отвори” 600.000 радних места, а у нашим условима, јер је радно место јевтиније, и 800.000 радних места. Ти предузетници нису донели ниједно ново радно место. За државу би било добро да „Делта” пропадне, да је купи неко ко ће отворити радна места. Без таквих предузетника држава би се обрачунала са монополом. Апсурдно је да ми у кризи, када свуда падају цене хране, имамо поскупљења. Њихове марже на увозну храну су 200–300 одсто, као и на разне стране брендове. Код нас тек са снижењима добијамо стандардну европску цену, али ни њих нема – каже Бушатлија.

И Милан Ковачевић, консултант, сматра да у поменутом сукобу има и елемената политике, али не на начин како је то било са Карићима који су, такође, финансирали политичке странке, али су у једном тренутку пожелели и политичку моћ.

Ковачевић указује на власничку структуру „Југохемије” чији је већински власник с 77 одсто удела компанија „Делта стар”. У овој компанији, пак, Мишковићева фирма „Хемслејд” са Кипра има 60, а америчка компанија породице Милеуснић „Форм комуникејшн” 40 одсто. То значи да Милка Форцан и њена сестра имају индиректно трећину удела у „Југохемији”. У нормалној парници, каже, суд може утврдити колико ко има удела, ако је нешто спорно у ономе што је уписано у Централном регистру хартија од вредности.

– Тешко је поверовати да су Милка Форцан и њена сестра нешто радиле без Мишковићевог одобрења. Спор је могао настати ако је нешто обећано, а није испуњено. Ако су, међутим, њих две неким правним актом, статутом предузећа, дале себи овлашћења да као директор и председник Управног одбора могу да пренесу највреднију имовину „Југохемије”, две зграде у Ресавској улици у Београду, у своје ново предузеће, сумњам да ће Мишковић ту ишта моћи – каже Ковачевић.

Ј. Рабреновић