Чаушеску пробудио духове

Од нашег дописника

Букурешт, 22. јула – Вест да је двадесет и нешто година после стрељања (25. децембра 1989) на захтев родбине извршена ексхумација посмртних остатака „црвеног диктатора” Николаја Чаушескуа и његове супруге Елене јуче је обишла цео свет. Медији са свих континената дали су тој информацији огроман публицитет, што се може оценити и као знак да је после толико времена Чаушеску остао снажан румунски бренд. Нешто налик на савременог Дракулу, пореклом такође са ових простора.

Међутим, ексхумација Чаушескуових је уједно откопала и бројне енигме које су до данас остале неразјашњене у румунској јавности. Пре свега, зашто су вође револуције били тако брзоплети, зашто је допуштен „злочин” без опипљивијих разлога. Није се то могло другачије решити. Неки су предлагали „формулу Мусолини”, то јест да се остави да саме масе „сврше ствар”, односно да линчују омрзнуте диктаторе.

Највише опречних јавних полемика изазивала је чињеница да се није знало за место где су сахрањени супружници Чаушеску. По народу је почела да кола прича да су они још живи, да су се склонили негде далеко. Власти су ћутале, криле тајну да се не би стварао култ мартира, место неког нежељеног ходочашћа.

Тек неколико година касније, знатижељни новинари успели су да пронађу гробаре на букурештанском грађанском гробљу „Генча” и да од њих сазнају где се налазе гробнице бившег председника и његове супруге. Били су сахрањени одвојено, на растојању од неких тридесетак метара. Истина, на крстачама била су другачија имена.

У међувремену, након што су одлежала у затвору, Чаушескуова деца, кћер Зоја и син Валентин, тражила су званично да им се каже где су њихови родитељи сахрањени. Куцали су на разна врата, али локална и централна државна бирократија била је неумољива. Није нигде било шта уписано, прокњижено. Документа не постоје. Мора се преко суда. И тако почиње црни судски маратон. Најзад суд наређује Министарству одбране (војници су се „бринули” о сахрани) да изда „папире”. Судска прегањања трајала су скоро седам година. Тек јуче је дошло до ексхумације. Стручне анализе, ДНК узорци узети од посмртних остатака треба да покажу да ли они заиста припадају супружницима Чаушеску.

Румунски медији јуче су забрујали као ретко када. Утркивали су се у сензационалним насловима. „Журналул национал” је преко читаве прве странице написао: „Чаушеску устао из гроба”. Пронађени су још увек живи непосредни сведоци чије су изјаве допуниле слику децембарских збивања 1989.

После стрељања у Трговишту, тела Николаја и Елене пребачени су тајно хеликоптером у Букурешт. У сумрак тог 25. децембра, војници су их оставили испод трибина на стадиону армијског фудбалског клуба „Стеауа”. Те ноћи пао је снег и све покрио. Сутрадан, када су „задужени за сахрану” дошли на лице места – тела нису могли да пронађу. Настала је узбуна. Ипак су нађена и пребачена у мртвачницу, где су остала неколико дана. Опхрване мноштвом горућих проблема, вође револуције биле су заборавиле на њих, како тврди генерал Виктор Атанасије Станкулеску, човек који је организовао хватање, суђење и стрељање диктатора. Тек 30. децембра, церемонија сахране се обавља у пуној тајности. У гробљанске списе уносе се лажна имена, двојице измишљених пуковника.

Сада када је све „распетљано”, остаје да се сачекају резултати анализе да ли је заиста реч о посмртним остацима брачног пара, а после тога родбина (син Валентин, једини жив од троје деце, и зет, професор Мирча Опреану) жели да почивше сахрани заједно, „исто онако како су живели и умрли”, по свим хришћанским обичајима. Иако је Николаје био атеист.

И ту, наводно, стављају тачку. Неће бити постављено питање заоставштине, нити званичног окривљавања неких за злочине. Ово и поред тога што је професор Опреану, над отвореном раком, јуче рекао: „Откопали смо нечовечност и оптужујем ту клику која се онда издавала за еманацију револуционара.”

Међутим, у јавности се разгорела велика расправа. Неки желе да се „суди” онима који су тако „недемократски окончали живот двоје људских бића”. Њима се одговара да је диктатор пожњео оно што је посејао својом недемократском страховладом и терором. Наводно, њему је одговорено истом мером.

У садашњој ситуацији у Румунији, која се суочава са дубоком социјалном и економском кризом, када се секу плате за 25 одсто, када се ПДВ повећава за целих пет одсто, када инфлација хара и живи се све сиромашније, људи су почели да жале за Чаушескуом. Преко 40 одсто Румуна верује да се данас горе живи него у његовој „социјалистичкој златној епохи”.

Говори се о постојању носталгије за „бившим временима”. Ту се мишљења сукобљавају у зависности од узраста. Једну од дијагноза дао је публициста Октавијан Тудор који тврди да се не ради о некој носталгији, већ о људском прагматизму. Људи би хтели да споје само добре стране двају система чије су стварности доживели. У социјализму су имали сигурна радна места, бесплатно школовање деце и здравствену негу, од државе су добијали станове. Тога данас нема. Има свакојаких слобода, робе у изобиљу, плате су високе, могу да иду на све стране света. Ипак, надвладава осећање социјалне несигурност и немоћи. А то смета. Зато је Чаушеску поново изазвао духове.

О њему се овом приликом неочекивано почело говорити не као о злочинцу, већ као о човеку који је имао „бројне квалитете, али и огромне дефекте”. Бар тако синоћ рече на ТВ Реалитатеа познати аналитичар Емил Хурезеану, човек који је некада, из Минхена, са микрофона америчке радио-станице Слободна Европа позивао Румуне да збаце „огавног диктатора”.

Милан Петровић