Лукашенко заратио с Москвом

Председник Белорусије Александар Лукашенко и Москва дефинитивно су заратили. Већ неколико недеља варнице просто севају са обеју страна, и та олуја тешко да ће скоро минути. Медији, домаћи и страни, сагласни су у једном: Русија је незадовољна Лукашенком и тражи му – наследника. У том смислу протумачена је и јучерашња посета групе угледних белоруских опозиционара руској престоници. Званично, дошли су на прославу 60. рођендана Леонида Гозмана, копредседника овдашње опозиционе партије „Правично дело“. Ипак, то их није спречило да понеку реч размене и са људима из владајуће структуре...

Да се нешто велико ваља, дало се наслутити још 4. јула, када је на московској телевизији НТВ приказан документарни филм „Крсни отац“, са Лукашенком „у главној улози“. Мада поменута станица не спада у такозване „државне“, у Минску су одмах проценили да је реч о „игри“ којом се руководи директно из кабинета самог руског премијера – Владимира Путина.

Укратко, у филму је Лукашенко представљен као самодржац и диктатор који се не либи да се са политичким противницима обрачуна и употребом физичке силе. Случајно или не, истога дана је и државни канал Русија данас, који програм емитује на енглеском језику, део програма посветио Лукашенку, употребивши при томе већ излизану квалификацију о – „последњем европском диктатору“. Како би „зачинили“ целу причу, телевизија НТВ је крајем прошле недеље емитовала и други део филма „Крсни отац“, у којем је новим пикантеријама „досољено“ оно што је већ раније речено о белоруском председнику.

Реакција из Минска била је жестока и – очекивана. У битку су, осим белоруских званичника, убачени и јаки играчи из иностранства, попут шефа грузијске државе Михаила Сакашвилија и, додуше посредно, угледног руског опозиционара Бориса Немцова. У одбрани лика и дела Лукашенка најављено је и учешће председника Летоније Валдиса Затлерса. Заједничка оцена поменутих критичара је да у Русији не постоје ни демократија, ни слобода јавне речи, ни брига за људска права... и томе слично. Треба додати и да је у целој причи посебан трн у оку белоруског шефа државе – руски премијер Владимир Путин, човек са којим Лукашенко, објективно, никада није успео да успостави истински партнерски однос.

Подсетимо, први руски председник Борис Јељцин је, између осталог, свом наследнику Путину у аманет оставио и Руско-белоруску унију, међудржавну форму која је требало да представља нешто више од већ постојеће сарадње у оквиру Заједнице независних држава, основане на развалинама Совјетског Савеза. Практично, Унија је требало да функционише као „наддржава”, са свим атрибутима које тај облик сарадње подразумева.

У пракси, међутим, није баш све ишло глатко. Белорусија је, као што је договорено, уживала повлашћен положај када су у питању енергенти који су овамо стизали из Русије. Препродавала их је даље на запад и тим новцем умногоме покривала домаће потребе и одржавала социјалну равнотежу. Слично је било и са царинама на осталу робу, без обзира на то да ли је увожена из Русије или у њу слата. Али Минск није био вољан да се командно потчини Москви. Најбољи пример за то је никад неостварена идеја о заједничкој монети. Тачније, у Белорусији су инсистирали на једном: да могу сами да штампају свој део новца, према сопственим потребама. Русији, која је прошла кроз транзицију која ју је просто обогаљила, као и кроз монетарни удар 1998, таква подела надлежности ни случајно није била привлачна. И после свега, у Кремљу се не одричу уније.

Треба рећи и да је овде реч о две државе које су по распаду СССР-а на различите начине приступиле процесу транзиције. Русија је широм отворила врата страном капиталу и утицајима, и – настао је хаос, Белорусија та врата није ни одшкринула, и очувала је социјални мир. Али од тада је прошло много година, Русија је прошла своју голготу и вратила се међу најмоћније светске државе, Белорусији то тек предстоји. Оно чега се Лукашенко плаши јесте да би тај пут могао да буде превише сличан руском, са наглим осиромашењем становништва, пропашћу привреде, тајкунизацијом, уласком страних невладиних организација, могућим оружаним нередима...

Белоруског лидера посебно онеспокојава чињеница да на повремене муње које се ка Минску упућују из Москве европске комшије, и на истоку и на западу, једноставно не реагују. А Белоруси би на наредне председничке изборе требало да изађу већ почетком фебруара 2011. Гледано очима „демократског запада“ – Батка (како Лукашенка зову земљаци) већ је претерао са седењем у председничкој палати. Искористио је све постојеће маневре да се оданде не исели. Ипак, иако је и даље најпопуларнији белоруски политичар, и сам схвата да ће у једном тренутку морати да каже – одлазим, што му се, дефинитивно, не допада. Поготово ако га на то подсећају из Москве.