Ој, Србијо, међу...

ОСЕЧИНА, ВАЉЕВО – Србија више није светски лидер у производњи шљива. У Европи је пала на четврто место, а у светским размерама заузима тек седмо по обиму производње, с тенденцијом даљег пада. Ово је једна од констатација која се могла чути на првом Сајму шљива који је прошлог викенда организован у Осечини под симболичним и амбициозним називом "Благо Србије". Врсни познавалац шљиварства код нас и у свету професор др Михајло Николић са Пољопривредног факултета у Земуну каже да Србија, са преко 40 милиона родних стабала, годишње убере око 380.000 тона плавих плодова.

 Принос по једном стаблу је девет килограма, а по хектару 4,5 тона што је двоструко мање у односу на просеке водећих произвођача. Данас се у свету произведе 10,5 милиона тона шљиве од чега само у Кини петина. Иза Кине, велесиле су: Америка, Чиле, Немачка, Француска, Румунија и Турска. На светском тржишту у последње време веома су присутне, и агресивне, земље Азије, а на европском Турска. Дакле, када је реч о шљиварству, у којем имамо вишевековну традицију, код нас је дошло не само до опуштања већ и до потпуне успаваности што су други очигледно добро искористили, али и уновчили, каже професор Николић.

Описујући тренутно стање нашег "блага", професор Николић је изнео и податке са терена који говоре да је већина засада стара и преко 50 година, док је нових све мање. Примена агротехничких и других мера је симболична и ова воћка се, по неписаном правилу, још сади тамо где не може ништа друго да успева. У пласману врло је мало шљива у свежем стању, а највише заврше у кацама, казанима, лампецима за справљање ракије. Професор је указао и на проблем са квалитетним садницама и сортиментом који је и даље шаролик и не прати трендове у свету. Међутим, и поред таквог каскања, домаћи институти су селекционисали неколико изванредних сорти које не заостају за оним најквалитетнијим, при том наводећи као пример "рану чачанску". Али, шта то вреди када тренутно за извоз ове сорте шљиве не би могло да се у целој Србији прикупи ни стотинак тона.

Захваљујући искуству, традицији и изванредним земљишним и климатским условима, уз бољу организацију и већу озбиљност, Србија би могла врло брзо да поврати свој негдашњи положај и место у свету. Морамо применити систем "три к": борба за квалитет, квантитет и континуитет. Уз све ово морамо под хитно кренути у пројекте  удруживања и формирања нових засада, јер када почне процес придруживања ЕУ уследиће и пребројавање стабала. На ову важну чињеницу упозоравају нас и колеге из европских земаља, јер ако будемо закаснили поправног више неће бити и то би аутоматски значило да се уместо корак напред вратимо два назад, вели професор др Михајло Николић.