Бићу... не знам

Ромски дечак има само осам година. Има и три сестре које су млађе од њега, два старија брата и једну, како рече, велику сестру. Она је удата. Сиромаштво је оно што обележава и његово детињство, као и  осталој ромској деци која долазе у Свратиште.

Миљан покушава да се навикне на немаштину, тешко му је, али се не жали, већ жели да живи боље када порасте. Паметан је дечак, озбиљног лица. Каже да не иде у школу и не жели, пошао је али му се није допало и одустао је. У Свратишту раде с њим на едукацији и хоће да му помогну да  савлада отпор према школи, јер је то једна од њихових мисија: да деца постану свесна да морају да се описмене и да без основне  школе не могу да се баве послом који може да обезбеди редовну плату. У том случају преостаје им једино да иду  познатим стазама којима већ ходају са родитељима.

Већина родитеља деце улице нигде не ради и не може да им омогући ни најосновније за живот, а камоли нешто више.

За мајку каже да је завршила три разреда школе, а за оца не зна шта има од школе јер никада о томе нису разговарали.

– Од чега живите?

– Мама и тата, браћа, сестре и ја идемо по граду и скупљамо старе ствари, секундарне сировине и нешто што би некоме могло да се допадне па да на „бувљаку” пазари.

Кад нешто пронађу, мајка остаје на пијаци са сестрама да то продаје, а помаже јој нејаки Миљан. Срећни су када зараде и најмање.

Миљан проси. Каже да нема друге – мора. Добро дође који динар да купи нешто за јело. Обично то да мајци или оцу, али понекад помало задржи и за себе да купи сок или неку грицкалицу.

Када му се спомене школа, намршти се, а онда заћути – и то потраје.

– Знаш, васпитачи ме наговарају да на јесен почнем да идем у школу. Мени се не иде, али они су упорни, па ћу ипак да их послушам.

– Обећај да ћеш ићи у школу.

– Сад не могу. Морам да размислим.

– А шта ћеш сутра када порастеш да радиш ако не будеш школован? Потписиваћеш се прстом?

Насмеја се, каже да уме помало да рачуна и пише. Научио је овде,

у Свратишту.

Највише воли да се игра лоптом. То му је велика занимација. Има једну, ни велику ни малу, чува је, јер ако се пробуши, другу тешко да може поново да добије.

– Волео бих да имам много играчака за дечаке. Да се играм до миле воље. Никада их нисам ни имао. И то нове.

Старудија му је преко главе, загледања у контејнере да  види да ли можда крију нешто њему корисно.

Каже да је баш добро када неко остави нешто од одеће, обуће или слично поред контејнера, тада је лакше пребрати и ставити у колица, која су тата и старија браћа сами направили да им буде лакше да товаре терет. И довезу до бараке. А сама барака, његов дом, много је тесна. У ствари то је само једна просторија. А укућана много. Питам га како се сместе да преноће.

– Како? Имамо два кревета, остало су сунђери. Спавамо на њима. Није удобно као у правом кревету, али боље немамо.

У бараци нема воде. Зато је срећан што може да дође у Свратиште у коме се окупа, пресвуче и поједе скувано, понекад слаткиш и врло често воће, јер увек нешто од тога може да се пронађе.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”