У потрази за срећом

Емир има петнаест година. Висок је, мршав дечко, ведре природе. У Свратиште долази јер се у том простору осећа лепо. Две године долази и има само речи хвале, јер је овде стекао пријатеље, а од васпитача је увек добио савет уколико му је био потребан.

– Мајка ми је Српкиња, отац је Македонац. Ја сам мешавина. Рођен сам у Београду који волим, а сада планирам да одем у очеву родну земљу.

– Идем у Скопље.Тата ми је одатле. Допада ми се тај град.

Иде код очеве рођене сестре. Нада се да ће тамо пронаћи макар сезонски посао да би могао да заради бар мало новца и уштеди. Пита ме: „Ко не воли лепше да живи”?

– Имаш ли девојку?

– Имам. Три годинe смо заједно. Знаш, она је Српкиња.

– Шта она каже на то што идеш у Македонију?

– Иде и она. Биће тамо до почетка школске године. Иде у средњу медицинску школу. Њени су је пустили. Имају поверења у мене. Добар сам према њој и они то знају. Ми, Роми, имамо душу. Ја сам српско-ромске крви и имам особине и једних и других.

Одрастао је у ромском насељу и тога се не стиди, али би се стидео да дозволи себи да остане на истом месту и не оде корак испред родитеља.

Емир каже да није важна боја коже већ доброта. Ако је човек – човек онда није важно да ли је Србин или Ром. И још важније, и једне и друге родиле су – мајке.

Нада се да ће у Македонији имати више среће него овде, да ће бити посла за којим чезне.

– Радићу макар неки сезонски посао. Ако ми се не допадне, ето мене назад у Србију. Ишао бих можда и негде другде, али немам вољу да одем много далеко одавде.

У Свратиште долази да поједе кувано, да поприча са другом децом с којом одраста и увек је срећан када се окупа и обуче у нешто лепо.

Има две млађе сестре. Много их воли. Сви живе у бараци, с тим што им је отац већ два месеца у Црној Гори. Отишао је тамо да ради као сезонац. Жели да заради и обезбеди новац потребан деци. Обе сестре иду у школу, а он, нажалост, има завршен само први разред.

Није волео да иде у школу, ни сам не зна зашто, било му је тешко да учи, а сад види да је направио грешку. На срећу, она може да се поправи.

– Када сам био мали просио сам и чинило ми се да ми школа није потребна. Сад видим да сам погрешио, знам да не могу да бирам посао нити да се запослим за стално. Можда ћу се вратити из Македоније заједно с девојком пред почетак нове школске године због њене школе, а ја ћу да се упишем у вечерњу и учим, па на занат.

Хвали се да је у Свратишту научио да чита и пише, али је и свестан да много тога не зна и да то треба да савлада у школи како би могао да се бави послом који га интересује. Волео би да постане аутомеханичар и зарађује од поправке аутомобила, којих данас има много више него некада, и зато верује да би имао пуне руке посла.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”