Да ли постоји план Б

У последње време српска јавност је обасута изјавама различитих међународних званичника у којима се не само најављује независност Косова (то је чињено и раније), већ се даје и специфично образложење за ту независност. Образложење је да су Срби (као народ) криви за ратове у бившој Југославији, за угњетавање Албанаца на Косову, и да отуда морају да буду кажњени губитком Косова. Колико се сећам, Дорис Пак, члан Европског парламента, прва је почела са таквим изјавама. Наставио је то, у свом скандалозном интервјуу "Политици", Алберт Роан, заменик изасланика ОУН за решавање косовског спора. Роан, који је очигледно изгубио живце, дошао је до тога да се вратио и  на питање кривице Србије за Први светски рат. Очигледно, аустријски дипломата је доста лоше упознат са историјом, па чак и с литературом на немачком језику, као што је позната збирка немачких и аустријских званичних и тајних докумената објављена двадесетих година прошлог века у Немачкој, или студија Франца Фишера, о узроцима рата, објављена 1961. Обе недвосмислено указују на кривицу Аустрије и Немачке. Затим је дошао ред на француског политиколога и иницијатора преговора у Рамбујеу Мишела Фушеа. Он је дословно рекао: "Тачно је да је овај дил (независност Косова за перспективу европске интеграције Србије) мало неправичан, али ви плаћате цену за оно што се десило у прошлости." И коначно, шлаг на торту, ставио је пре неколико дана Марти Ахтисари, директно окривљујући српски "народ" за ситуацију на Косову. Тако су се и главни изасланик ОУН и његов заменик сврстали на албанску страну, јасно и експлицитно.

Што се овог последњег тиче, за српску страну то можда и не представља неки губитак, јер су посредници тиме и својевољно себе дискредитовали. Опасније је имати посла са посредником који изгледа као да једнако поштује ставове обеју страна, а у суштини је наклоњен једној од њих. Зато је питање, због чега су очигледно искусни политичари и дипломати начинили толико недипломатских потеза?

Мислим да је основни разлог за то што се у последњих неколико месеци профилисао веома чврст и јасан став целог политичког спектра Србије да независност Косова неће бити прихваћена. Међународни посредници нису имали потребу за овом "мегатон дипломатијом" докле год су веровали да је могуће пронаћи у Србији неког релевантног политичког чиниоца који би, ма како невољно, прихватио независност Косова. Када су видели да је то немогуће, онда су кренули с директним порукама упућеним преговарачком тиму, политичким партијама и становништву, истичући да је губитак Косова цех који Србија мора да плати за политику Слободана Милошевића. 

Овде треба разлучити две ствари. Прво, нико са српске стране не предлаже Косову враћање на претходни статус кво, тј. на облик владавине (избацивање Албанаца из политичког живота и политику апартхејда према њима) који је спроводио Милошевићев режим. Али, исто тако нико не прихвата ни садашњу ситуацију (избацивање Срба из политичког живота и политику апартхејда према њима) коју спроводе вође косовских Албанаца и ОУН. Значи, тражи се нека средишња разумна тачка која би узела у обзир оствариве жеље и Албанаца и Срба. Друго, питање "кажњавања народа" не само да отвара цео сплет проблема око колективне кривице (не треба заборавити да Милошевић никада није имао подршку већу од трећине бирачког тела у Србији), већ и проблем двоструких аршина. Наиме, могуће је Ахтисарија, бившег председника Финске, подсетити да Финска није платила такорећи никакву цену за своју припадност Тројном пакту и подршку фиреру све до септембра 1944. године. Зар се не може онда говорити и о кривици садашњих пацифички расположених Финаца за милионе жртава рата, холокауст и концентрационе логоре? Очигледно је да тако нешто нема никаквог смисла. Кривица је увек индивидуализована. Уосталом, то и јесте био разлог за формирање хашког суда.

Ове изјаве међународних званичника, ма како лако биле побијане са становишта логике и праведности, ипак морају бити узимане веома озбиљно. То је зато што оне одражавају однос снага у свету који очигледно Србији не иде наруку. Јасно се профилише ситуација у којој ће Косово, на један или други начин, доћи до неке ограничене независности. Та независност ће вероватно бити призната од већине земаља Европске уније, САД, исламског света и вероватно већине (или свих) околних земаља, укључујући и бивше републике СФРЈ. Штавише, признавање те независности од стране Србије поставиће се одмах као следећи, и непремостиви, проблем у односима између Србије и ЕУ, јер ће ЕУ инсистирати да Србија "успостави добре односе са свим својим суседима", што значи да призна независност Косова. Тих неколико корака није тешко предвидети: довољно је једноставно читање новина. Зато се поставља питање какав треба да буде став Србије у ситуацији у којој постаје извесно да чланство у Европској унији не само да може да буде одложено за деценију или две, већ да постаје потпуно беспредметно, тј. да демократска Србија неће прихватити услове које Европска унија намеће. Зато српска политика већ данас треба да развија свој план Б, чије би полазне тачке требало да буду: (1) из спољнополитичких разлога, Србија никада неће постати пуноправни члан Европске уније, (2) Србија мора да утолико боље и брже изграђује институције модерне тржишне економије, што значи прихватање и изграђивање унутрашњополитичких институција налик онима које постоје у развијеном свету, и (3) Србија, на спољном плану, мора да се много више ангажује на јачању економских и политичких односа са ваневропским (и доследно томе, неевроатлантским) партнерима. Уосталом, не треба заборавити да 21. век свакако неће бити век Европе.