Полутајна рута по Барселони

Када слети у Барселону – пошто савлада незаобилазну лекција да се пасош и већи износ пара не носе са собом, јер чак и када се ташна или новчаник држе грчевито уз себе упућени лопови вребају на сваком кораку – радознали посетилац може, ма колико то изгледало илузорно при погледу на хорде туриста који 12 месеци у години окупирају улице каталонске престонице, пронаћи неке тајне руте где на миру може да се ужива у лепотама града. На само стотинак метара од Катедрале, њеног задњег дела, налази се кривудава улица Парадис (Рајска улица), са једним предворјем које унутра крије римске „Херкулове” стубове. Мала хладовита оаза, са крупним остацима доњег дела храма посвећеног јунаку за кога се каже да је основао Барселону, открива да се у античко доба римски Барцино развијао око ове тачке, те да је Форум био надохват руке, тачно негде где су и сада скупштина града (Ayuntamento) и каталонска влада (Generalitat de Catalunya), два здања која паралелно гледају једно на друго на тргу Сан Жауме (San Jaume). Од те античке Барселоне или Барцина, насталих негде у првом веку наше ере, сачуване су статуе, делови кућа и остали споменици који се чувају по музејима, али дотични стубови сакривени у центру старог града остали су тамо где су и били. Испред улаза на плочнику је уклесан округли камен где је била највиша тачка римске Барселоне, Монт Табер, 16,9 метара изнад нивоа мора.

На мање од десет минута хода одатле налази се други бисер тајне руте: готска црква Санта Марија дел Мар, која уводи у средњовековни живот Барселоне. И до ње се може доћи „заобилазно”, уским уличицама, које од римског храма воде опет ка залеђу Катедрале, а онда преко Краљевог трга (Plaza del rey), где увече често има бесплатних концерата и игара. Одмах преко пута велике авеније Лајетана, уличица Аргентерија води тачно до порте „Морске катедрале”, изграђене у 14. веку, када је град почео да се шири јер су зидине постале тесне за популацију која је прешла 40.000 људи. Тако да је црква Свете Марије саграђена да би рибари и трговци који су тада ту живели имали где да се моле. А придев „морска” (дел мар) добила је зато што је тада море долазило до ње. Околне улице носе називе разних заната који су се ту развијали, а и на самим дверима виде се у гвожђу уклесане фигуре рибара и трговаца, као и печалбара повијених под теретом камених блокова, који су доношени са брда Монтхуик за изградњу цркве. Унутар Санта Марије дел Мар, хармонија високих стубова и уздужних прозора који омогућавају да светло улази са свих страна а не искључиво кроз челну розету, како је то често у средњовековним црквама, уводе у чисту каталонску готику. Овај стил, изразито аскетски, одликује се равним линијама и одсуством орнамената, где простор није хијерархијски подељен, већ је олтар „у комуникацији” са делом храма где стоје верници (или туристи). Све то оставља утисак уравнотежености и уређености који су иначе и један од главних идеала како каталонске естетике, тако и свакодневног живота. То су уједно можда и главне карактерне црте које их разликују од других Шпанаца.

Морска катедрала била је саграђена као црква сиромашних, али је убрзо након изградње у овај новонастали део града крај мора (Вила Нова дел Мар) почела да се досељава каталонска аристократија. Тако је улица Монткада, где је сада смештен и Пикасов музеј (први посвећен овом сликару на свету), пуна средњовековних палата. У патију (дворишту) једне од њих, тачно преко пута Пикасовог музеја, препоручујем још једну од тајних зауставних тачака Барселоне: кафе-ресторан Музеја текстила, где се за пристојне паре може ручати или вечерати у једној од најлепших отворених баштица града.

Тамара Ђермановић