Странци на удару

Од нашег специјалног извештача

Женева, августа – Ових дана у женевском биоскопу "Холивуд" одржана је последња представа. На програму је био "Повратак супермена", али се испоставило да поменути биоскоп ни такав суперхерој није био кадар да спасе жалосне судбине. Због неплаћеног дуга од 120.000 франака његов закупац, дистрибутер Винсент Еспозито, био је принуђен да га затвори. Заувек.

Тај догађај у овом времену великих промена и преокрета не би, ваљда, никога претерано ни узрујао да се опроштај од поменуте "мрачне дворане" није десио још мало па тачно на њен – 81. рођендан. Хроничари су се, наиме, управо присетили како је баш на том месту, у сали у то време познатој под називом "Звезда", новембра 1925, први пут почео да се приказује један филм. Звао се "Швајцарска, моја домовина".

Теже до дозволе

О Швајцарској, као домовини се, међутим, неупоредиво више, жестоко ових дана  расправљало у неким другим салама. Повод су били нови прописи о странцима о којима је, дабоме, по тамошњем обичају планирано и плебисцитарно изјашњавање. Референдум је заказан за 24. септембар.

У сусрет том важном датуму је, међутим, неколико организација странаца на привременом раду у Швајцарској, заказало – протесте. Најављен је протестни марш који би већ у петак, 1. септембра требало да започне у Сент Галу да би се 9. септембра окончао 300 километара даље, у престоници, Берну. Протестанти су осмислили да при том обиђу пре свега мања места у којима су, по њиховом уверењу "предрасуде о страним радницима остале веома јаке". Планирали су и да том приликом деле брошуре у којима ће локални живаљ подсећати не само на то ко је у највећој мери по Швајцарској градио тунеле и мостове, већ и који су све потомци радника миграната на управо завршеном првенству света у фудбалу играли необично важну улогу. У фудбалској репрезентацији Швајцарске, разуме се.

Ти странци су, међутим, сада закључили да ће им нови прописи загорчати живот и стога од суграђана затражили да на референдуму кажу "не". Негодују, рецимо, због додатних компликација око добијања такозване дозволе Ц, која иначе стране раднике у правима готово изједначава с домаћинима. Досад се, наиме, до те дозволе овде долазило аутоматски, после десет година проведених у Швајцарској. По новом би се, додуше, до ње могло доћи и за пет година, но само у случају да је кандидат у стању да докаже да је "учинио напор да се интегрише у нову земљу". Доказ би се састојао у завршавању одређених курсева (језика, интеграције итд.) и полагању одговарајућих испита које, међутим, многи и виде као додатну прилику за – дискриминацију.

Ово поготово ако се у обзир узме и то да по новом, убудуће, на ову врсту дозволе, у склопу једне породице, не би више као досад могла да рачунају деца до 14, већ само она до 12 година старости зато што, како је објашњено, деца после дванаесте године – теже уче језик. Или, што би, по новом, оправданост неке брачне везе између странца и, рецимо, какве швајцарске држављанке, могла озбиљно да се доведе у питање посумњају ли само надлежни у искреност љубавних осећања...

Левица против

Наравно да се, онда, у вези са свим тим подигла прашина у швајцарској јавности. Левица се сврстала на страну противника нових прописа. Десница коју предводи тренутно најјача парламентарна снага, Народна странка, на челу с Кристофом Блокером, разуме се, указује на предности. Тврди да ће, усвоје ли се нови прописи, у Швајцарској до дозволе за боравак и рад убудуће моћи да долазе само кадрови који су тој земљи заиста најкориснији, дакле, специјалисти и стручњаци разних профила... Опонентни, пак, упозоравају на то да у Швајцарској, по свему судећи, у овом моменту то и нису баш најтраженији кадрови, те да су овде, наиме, потребнији махом разни специјалисти – за рмбање.

Швајцарци, при том, не оспоравају потребу да боље регулишу ову важну област. Њихов закон о боравку и удомљавању странаца написан је, наиме, још давне 1931. године, али су заправо тек измене другог закона, оног о азилу, већину овде и навеле на питање није ли тиме осведочена швајцарска традиција пружања хуманитарне помоћи најпосле дошла у питање. Швајцарска је, доиста, досад увек служила као прибежиште избеглицама из кризних жаришта широм света, од Вијетнама и својевремено Чилеа, до Босне, Хрватске или Космета. Да је питање странаца у Швајцарској више него комплексно сведоче, међутим, многе друге чињенице а поготово та да у овој земљи тренутно живи око – 1,5 милиона странаца. То је више од 20 одсто укупне популације, при чему, рецимо, у Женевском кантону више од трећине становништва чине они који нису пореклом Швајцарци.

Намернику који крочи у ову лепу и богату земљу, у којој бруто домаћи производ по становнику достиже приближно 55.000 долара, не требају, заправо, никакви статистички подаци да се у то и лично увери. Пред његовим очима, на улицама тамошњих градова, промичу људи толико разнолики колико се само да замислити:  тајанствене, забрађене лепотице, људи црне пути, мелези и косооки људи...