Опасно је делити земље

Амерички аналитичари у најугледнијим новинама "Вашингтон посту" и "Њујорк тајмсу" ових дана учестало помињу Космет кад говоре о решењима, пожељним и непожељним исходима за кризна жаришта у Либану и Ираку. Да ли ће сада када је застрашујућа синтагма о "грађанском рату у Ираку" најзад изговорена Бела кућа упрегнути своју снагу да помене поделу Ирака, пита се Гери Бас, професор за међународне односе школе "Вудро Вилсон" на Универзитету Принстон, у недељном броју "Вашингтон поста". Са друге стране Џејмс Трауб, аутор књиге која ускоро излази ("Најбоље намере: Кофи Анан и Уједињене нације у ери америчке светске силе"), предочава поводом резолуције о разоружавању Хезболаха да су "чување мира" или "предаја оружја" добре и убедљиве кованице за немогућу мисију.

Знак за узбуну

Још је у новембру 2003. Лесли Гелб, помоћник државног секретара у Картеровој администрацији, како данас подсећа Гери Бас, у уводнику "Њујорк тајмса" предложио да се исправи "историјска грешка наметнута од Британаца" и да се уместо Ирака створе три државе са Курдима на северу, сунитима у центру и шиитима на југу. Вилијам Пејти, одлазећи амбасадор Велике Британије у Ираку, констатовао је овог лета да је подела много изгледнија од демократске транзиције у поверљивој поруци Тонију Блеру која је процурила до Би-Би-Сија. А у својој новој књизи Питер Галбрајт, некадашњи амерички амбасадор у Хрватској, предлаже да Американци схвате како је од Ирака остало само јединствено име, а да је ова држава већ раскомадана.

Осврћући се на искуства са Балкана, аутор Гери Бас подсећа да се још 1993. професор Џон Миршајмер (исти онај који је недавно дигао буру упозоравајући на утицај израелског лобија на америчку спољну политику) заложио да се Босна подели на три државе "хрватску, српску и муслиманску Босну". Овај аналитичар међутим указује да се међународно признатом поделом у ствари награђују насилни елементи радикалног етничког национализма. "Новим етничким државицама даје се међународни печат којим се одаје признање етничким националистима", пише Бас и у том смислу помиње побуњеничке групе попут ОВК који ће на Космету (буде ли он стекао независност, што се овде са сигурношћу очекује) бити "настрано подарен": што је веће крвопролиће, то је бољи исход, пише Бас у очекивању независног Космета. Земљама као што су Белгија, Канада, Индија, Индонезија, Нигерија, "па чак и Сједињене Америчке Државе", истовремено се одашиље знак за узбуну.

Нема "збогом оружју"

Тешко да ће ико у таквим земљама као што је Либан рећи добровољно "збогом оружју", пише Трауб у "Њујорк тајмсу", а занимљиво је да се у том контексту међу осталим регионима, где се с мање или више успеха спроводило разоружавање, посебно осврће на Космет. Подсећа да је после "немилосрдне кампање бомбардовања 1999. НАТО натерао српске трупе да се повуку из покрајине, а снаге НАТО-а су испуниле вакуум. Али милиција израсла на домаћем терену – Ослободилачка војска Косова, видела је себе као истинског победника и била је невољна да преда своје оружје", оцењује Трауб у недељном магазину "Њујорк тајмсу". Званичници "чувара мира" донели су, каже он, једну "авантуристичку одлуку". Да ОВК, која је "и сама била одговорна за врло раширено етничко чишћење", укључи у Косовски заштитни корпус. Одлуку су, како оцењује аутор, донели суочени са могућношћу да се "ОВК претвори у снаге отпора или у националну мафију". Чланови Косовског заштитног корпуса никада нису стварно демобилисани, дозвољено им је да одрже своју командну структуру и да тако постану "језгро за националну армију када Косово добије независност". Неки размишљају да примене модел Космета на Хезболах, апсорбујући их у Армију Либана или у националну гарду.

Закључујући поглавље о Космету и ОВК, Трауб оцењује да су Космет и Сијера Леоне донекле успешна прича (кад је реч о разоружању), али не зато што су "чувари мира" успели да их наведу да предају оружје, већ зато што је међународна акција тако вођена да је ОВК одговарало овакво решење. Тешко је замислити да ће фактор звани међународна заједница бити тако благонаклон према Хезболаху као што је био према ОВК. Али једна занимљивост од многих у овим америчким анализама јесте и та да се нигде више не помиње како је Космет посебан случај и да коначни исход статуса Космета неће утицати на друге различите конфликте и кризе по свету.