Кроз сплетке и интриге

Од нашег специјалног извештача
БЕЧ, јуна – У oквиру програма обележавања јубилеја Волфганга Амадеуса Моцарта посебно су интересантне манифестације и изложбе о личностима које су допринеле његовој популарности. Једна таква посвећена је необичном животном путу либретисте и писца Лоренца да Понтеа, испуњеном скандалима, сплеткама и несрећним догађајима.

Изложба нуди богат избор нота, оригиналних списа и писама Да Понтеа и савременика, као и уља на платну, фотографија и документарних филмова који на најбољи начин документују значај овог великана опере 18. века.

Бескућник светског гласа

Лоренцо да Понте рођен је 10. марта 1749. у венецијанском јеврејском гету као Емануеле Конељијано. Четрнаест година касније преведен је у католичку веру ради очеве амбиције да се ожени Италијанком: тако добија име по градском бискупу. Школује се за свештеника и 1776, три године по рукоположењу, почиње да предаје на богословији у Тревизу. Међутим, убрзо га протерују из града због афере са једном угледном дамом. Уточиште тражи у Венецији где га неко анонимно пријављује бискупији као свештеника недостојног свог позива, те бива протеран из читаве области на 15 година. Крајем 1780. одлази за Дрезден, и после неуспешног покушаја да се етаблира као дворски песник стиже у Беч.

Са свега једним писмом препоруке, тражи аудијенцију код дворског композитора Салијерија који му помаже да начини прве кораке на путу ка слави. Наредне године су за Да Понтеа успешне не само због три изванредна либрета написана за Моцарта – "Фигарову женидбу", "Тако чине све" и "Дон Ђованија" – већ и због сарадње са Антониом Салијеријем, Винченцом Мартином и Солером, Ђузепеом Газанигом, Јозефом Вајглом и Петером фон Винтером.

После више од деценије славе и угледа које ужива у Бечу постаје жртва интрига у позоришним круговима које су довеле до још једног протеривања. Да Понте се неко време повлачи у Брил код Медлинга али се враћа у Беч с намером да цара Леополда Другог моли за милост. На његову несрећу император умире на дан његовог доласка. Иако добија двеста дуката за отплаћивање дугова после процеса у којем је доказана његова невиност, више не мари да остане.

Да Понтеови јади су, иначе, почели љубавном афером са оперском певачицом Адријаном Ферарезе због које је затражио пензионисање примадоне Катарине Кавалијери која је, с друге стране, била Салијеријева миљеница. Из те ситуације створила се читава мрежа сплетки која је водила чак и објављивању брошуре "Анти да Понте".

Да Понте одлази у Лондон где ради као песник, преводилац и аутор италијанских либрета за King’s Theatre али отвара и своју књижару на чијем угледу предано ради. Захваљујући познанствима са другим "Макаронима" до 1802. сакупља хиљаду шест стотина књига на италијанском језику што је његову књижару учинило јако посећеном. Из Италије почињу да му стижу сва књижевна дела вредна пажње а ту праксу је наставио да негује и у Америци у коју је емигрирао 1805. У Њујорку је Да Понтеова књижара постала толико цењена да је 1826. почео да снабдева библиотеку колеџа Колумбија, затим њујоршку Јавну библиотеку, вашингтонску Конгресну библиотеку, и многе друге. Две године након наименовања за професора италијанског језика на Колумбија универзитету, Да Понте је 1827. основао италијанско библиотекарско удружење у Њујорку.

Велики круг пријатеља

Када је дошао у Њујорк још није постојала Опера. Чим му се 1826. пружила прилика да адаптира Дон Ђованија, прву Моцартову оперу која је требало да се изведе на Новом континенту, добио је идеју да оснује италијанску оперу. Кућа коју је сам водио и чији је дуго времена био директор – Park Lane, касније преименована у Park-Theatre – сматра се претечом чувене Метрополитен опере која се отвара тек далеке 1880.

У време боравка Лоренца да Понтеа у Бечу три човека играју посебну улогу у његовом животу: Ђакомо Казанова, кога је 1777. упознао у Венецији, Моцарт са којим је створио три оперска ремек-дела и барон Рајмунд Вецлар фон Планкенштерн у чијој кући су се сва тројица често окупљала. Барон, који је био познат по организовању забрањених карташких игара и узбудљивих партија билијара у свом дому, финансијски је подржавао Моцарта као и његову сарадњу са да Понтеом.

Према речима Рајнхарда Ајзендлеа, коаутора каталога изложбе: "За разлику од других генијалних кооперација између поета и композитора – као на пример у случају Арига Боита и Ђузепеа Вердијa или Хуга фон Хофманштала и Рихарда Штрауса – о сарадњи Лоренца да Понтеа и Волфганга Амадеуса Моцарта готово да нема никакве документације." Једино што се о односима двојице аутора са сигурношћу зна, а на основу Моцартових писама оцу, јесте да су се често сусретали код Планкернштерна и да га је сматрао "угодном особом коју је упознао код богатог Јеврејина, барона". Да Понте је у својим мемоарима са великом носталгијом писао о "мајстору композиције, Волфгангу Амадеусу, чија је смрт један од разлога што је напустио Беч".

Изложба о Лоренцу да Понтеу, уз путовање у златно доба бечке музике, нуди пре свега несвакидашњу причу о животу писца за кога се тврди да је написао најбоља либрета за Моцарта и његове савременике-колеге. За све љубитеље класичне музике које пут води у Беч Palais Eskeles у улици Dorotheergasse 11 je до 17. септембра ове године незаобилазна адреса.