Разбојници

Пре седам дана, у градском аутобусу, наочиглед путника и возача, два разбојника су напала Теофила Панчића, ударајући га металном шипком по глави. Да им се није супротставио, вероватно је да Панчић данас не би био жив.

Његове колумне, објављиване у „Времену“ и другде током готово две деценије, представљале су и представљају, понекад и једино, уточиште правде за многе понижене и угрожене диљем бивше СФРЈ, а поготово за оне које су уништили, ојадили и обесправили режими наше домовине Србије. Ти текстови, уз окрепљујући хумор (хумор је увек оптимистичан, а у оптимизму је смисао), пружали су и пружају разумевање и одбрану за различите облике оног потчињеног и омаловаженог Другог. Међутим, кад су два разбојника покушала да га убију, када му је била потребна помоћ и када су се око њега налазили они који су му је могли пружити, Панчић је остао сам. Не предузимати ништа да би се одбранио брутално нападнути, у прилици када је то могуће – зверско је саучешће са нападачима.

Када су разбојници побегли, половично обављеног посла, јер је све то трајало дуже него што су планирали, није се нашао ниједан сведок њиховог непочинства. Сви очевици нетрагом су нестали и муком поникли. Из полиције је убрзо, а на спокојство два злочинца, саопштено да недостатак сведока представља отежавајућу околност у истрази.

Лако је замислити како се најпре један, а за њим одмах и други, трећи, четврти и пети путник (од оних петнаест, двадесет или тридесет колико их се налазило у аутобусу) диже са седишта и супротставља зликовцима који металном шипком ударају човека по глави. Кад би се то из ове имагинарне слике доиста преселило у реалност, пуно би говорило о грађанској солидарности и спремности људи да, бранећи друге, бране у ствари себе саме. Где се учи та дисциплина? Где и кад се стиче стид који човека обузима уколико не чини оно за шта зна да је добро а од чега га је страх? Где и кад се стиче онај понос због којег ће човек, упркос страху, учинити оно што зна да је праведно?

У београдском аутобусу у којем је претучен Теофил Панчић, било је прилике за понос многих. Нажалост, та прилика је искоришћена за срамоту. Какво је то друштво у којем се људи васпитавају да буду кукавице и да, из тог свог кукавичлука, поступају подло? Какав је то образовни систем у којем се деца не уче да највише од свега уживају у лепоти својих поступака?

Недавно, такође у градском аутобусу, захваљујући сталожености шофера и храбрости једне жене, спречено је малтретирање малолетнице од стране силеџије. Путници су тада бесно викали на возача да напокон покрене аутобус, али је он, срећом, био упоран у свом настојању. Ко не искористи прилику да покаже људскост, исказује нељудскост, и ту нема треће могућности.

Оно што запањује и обеспокојава јесте чињеница да су убиства и покушаји убистава новинара, као и претње које им се упућују, у транзиционој Србији, у односу на режим Слободана Милошевића, не само несмањени него и увећани. 

Новинар „Вечерњих новости“ Милан Пантић убијен је 11. јуна 2001. испред своје куће у Јагодини. Тринаестог априла 2007. покушан је атентат на новинара „Времена“ Дејана Анастасијевића, постављањем две бомбе испред прозора његовог стана. Новинарки Б92 Бранкици Станковић, ауторки емисије „Инсајдер“, озбиљно је запрећено смрћу. Пре седам дана, дакле, покушано је убиство, које се завршило озледама, колумнисте и књижевног критичара „Времена“ Теофила Панчића. У питању су, листом, новинари који својим текстовима јавност информишу о најтежим преступима које извршавају криминалци, бизнисмени или политичари. Наравно, у тим текстовима налази се траг који води до налогодаваца њихових смакнућа и пребијања. До сада, међутим, ниједан од починилаца ових злочина није ухапшен. То, у најмању руку, озлојеђује.

Напад на Панчића догодио се убрзо после изрицања саветодавног мишљења Међународног суда правде у вези са Декларацијом о независности коју је у фебруару 2007. изгласала косовска Скупштина. То мишљење је затражила Влада Републике Србије, а оно сада не иде у прилог њеној политици: у њему се назире de iure потврђивање садашње de facto независности Косова.

Да ли је овај негативни правни савет у некаквој вези са нападом на Панчића, да ли се, наиме, „патриотска“ брахијална сила, којој је Косово најсветија српска реч, искалила на једној изразито „космополитској“, хуманистичкој глави којој је живот најсветија реч у свим језицима – и сувише је спекулативно питање. Оно што, међутим, у везу доводи српску политику према Косову и разбојништво над Панчићем, дуг је низ брахијалних излива који се, преко паљења амбасада у Београду 2007, преко полицијског жарења и усмрћивања на Косову за Милошевићева вакта, у ретроспективи завршава оним разбијањем главе Мирка Ковача далеке 1990. у Дому омладине у Београду, током представљања Реформске странке. Фотоапарат, бачен тада на Ветона Суроија, завршио је случајно на глави Мирка Ковача. Приупитан како се осећа, док се опорављао од ударца, Ковач је луцидно и праведно, и нимало случајно, одговорио да се осећа као Албанац.

Подсетимо се, те 1990. Скупштина Косова је, без посланика неалбанског порекла, прогласила суверенитет Републике Косово и њено отцепљење од Србије, а у оквиру југословенске федерације. Од тог проглашења до Декларације о независности и саветодавног мишљења МСП-а, променило се толико тога и у Србији, али две ствари су остале исте: политика према Косову (измењена су средства, али не и циљ) и однос према новинарима којима је до истине стало више него до сопствене безбедности.