У новом заточеништву

Летњу жетву црних вести, које пристижу са свих страна света, већ недељу дана баца у засенак судбина осамнаестогодишње Аустријанке Наташе Кампуш. После осам година проведених у заточеништву извесно умно поремећеног киднапера, прве дане које од десете године старости проводи на слободи, она не посматра као такве. Суочена са пакленом радозналошћу јавности, наставља да броји, како сама каже, "паклене дане".

Од успелог бекства на слободу, у среду прошле недеље, свакодневно додаје суми од 3096 дана проведених у заточеништву нову цртицу – у ретким тренуцима мира сања о новом бекству у заточеништво спокоја.

Списак криваца, или виновника Наташине нелагодности у новостеченој слободи је подужи. За представнике седамдесетак светских медија, менаџере пи-ар агенција, психологе жељне нових, практичних сазнања, и за пропагандисте политичких странака, "случај Наташа Кампуш" је тек – добродошао повод за ново разгранавање професионалних активности.

Муке на слободи

Муке Наташе Кампуш наставиле су се у тренутку када је вест о њеној судбини, брзином електронског преноса података, обишла свет.

У среду 23. августа, у рано по подне, Наташа је искористила несмотреност свог вишеструко старијег отмичара и побегла у оближњи комшилук и затражила помоћ: "Ја сам Наташа Кампуш, отета пре осам година – помозите ми да се вратим родитељима!" Повратак кући, међутим, испоставио се као дуг и мукотрпан, никако онакав, како је то несрећна девојчица годинама сањала. После првих полицијских саслушања и кратког предаха, када ју је отац узео у загрљај, пред Наташом су се смењивали полицијски стручњаци, експерти за отмице, психолози, социолози... По доласку кући, сачекале су је брижне комшије и професионални ловци на сензације. Јер, Наташино име повезује се за једну од најспектакуларнијих отмица икада забележених у полицијским аналима средње Европе. У сваком случају, по дужини заточеништва, њен случај нема премца.

Отета је 2. марта 1998. године, на путу из школе ка кући. Њен отмичар, тада тридесетшестогодишњи Волфганг Прикопил, дуго је и детаљно припремао недело. Од одлуке да киднапује и "припитоми" жртву, младу девојчицу, коју би временом преобразио у своју љубавницу и животну сапутницу, прошле су године пре него што је замишљено спровео у дело. Годинама је градио тамницу, скривену, односно ископану испод кућних темеља у месташцу Штрасхоф, двадесетак километара од Беча. Потом је уследио одабир жртве. На крају – отмица.

Детаљи, како је отмичар поступао са својом жртвом доспели су из Наташиних уста. У тренутку када је девојчица нашла заштиту полиције, њен мучитељ, био је мртав. Бацио се под воз да би избегао казну. За њим је остало сазнање да је спровео у дело паклени план – извесно производ болесне психе – припитомљавање Наташе. Био јој је принудни отац, учитељ, извесно и љубавник.

Воајеризам новог доба

У међувремену, Наташа преживљава доживљено, каже, више пута дневно. Ту су комшије, тужни и сумњиви јунаци флеш-интервјуа које медији позивају пред камере, ако Наташа није при руци. Или, ако је њено појављивање сувише скупо за интересенте: у договору са родитељима, пи-ар менаџер Петер Екер прави капитал од трагедије. До две стотине хиљада евра се тражи за ексклузивни интервју, нешто мање за "обични" разговор, уз дозволу за фотографисање. Према његовој јавно изнесеној процени, Наташа представља капитал од најмање милион евра.

Такав безобзирни став стручњака за уновчавање популарности иде подруку са незајажљивом глађу медија за сензацијама, обавијену велом легитимности, која се дефинише интересом јавности.

"Све је теже уочити границу између права јавности на потпуну информацију и савременог воајеризма", забележио је, тим поводом, парадни бечки колумниста Данијел Глатауер.