Дипломатске димне завесе

Трагом вести

Онако како је муњевито улетела, вест о још једној, и скорој, размени између Хезболаха и израелских власти уз немачко посредовање, тако је муњевито и нестала са компјутерских екрана.

Владин представник за штампу је, у првом реаговању, није "ни потврдио ни порекао". Ово друго је дан касније учинио немачки шеф дипломатије: Франк Валтер Штајнмајер је демантовао да Немци посредују између Хезболаха и израелских власти.

Нисмо у тој ситуацији, рекао је министар после сусрета са колегиницом из Израела, министарком Ливни у Берлину, објашњавајући да то, наводно, од Немаца нису тражили ни Либанци ни Израелци.

Званични Берлин пре тога није желео "ни да потврди ни да демантује" спекулације о томе да су преговори, уз немачко посредовање, у току. Таква формулација се у дипломатском жаргону, међутим, обично користи да би се, на индиректан начин, вест пре потврдила него демантовала, па је и Штајнмајеров деманти протумачен као смишљено прављење "димне завесе" и неопходне тајновитости без које тако деликатни преговори не би имали успеха.

Кључ либанског мировног решења

Министарка Ливни није, после разговора са Штајнмајером и канцеларком Ангелом Меркел, директно споменула да је на листи израелских захтева и молби за помоћ Берлину био и тај, али је прецизирала да се кључ мировног решења кад је реч о Либану налази у ослобађању двојице војника који се налазе у заробљеништву Хезболаха.

Њихова отмица је, уосталом, послужила као формални повод за жестоку, иако не сасвим и успешну, израелску одмазду: велики део либанске територије је разорен, али војници нису ослобођени, Хезболах није бачен на колена.    

И без званичне потврде, улогом Немаца као потенцијалних посредника између Хезболаха и Израела баратало се поодавно, при чему су, као главни аргументи, у први план истуране спектакуларне размене заробљеника између "заклетих непријатеља" у којима су главни посао обавили управо Немци.

Размене у немачкој режији

Први пут се то догодило у јулу 1996. године у режији тадашњег владиног координатора тајних служби Бернда Шмидбауера, данас посланика Бундестага, када су представницима Црвеног крста у Бејруту предати лешеви двојице израелских војника – авион немачког Бундесвера пренео их је у Тел Авив – а Израелци су, заузврат, ослободили четрдесет заточених Либанаца и предали 123 леша бораца Хезболаха.

Тадашњи израелски премијер Бенјамин Нетанијаху захвалио се овим поводом канцелару Хелмуту Колу, Шмидбауеру и шефу Мосада.

До још спектакуларније размене такође уз немачко активно учешће  – "режисер" је овога пута био Шмидбауеров наследник у канцеларовом уреду, сада шеф Савезне обавештајне службе (БНД) Ернст Илау – дошло је у јануару 2004.

У замену за Елхана Таненбаума, кога су Израелци представљали као пословног човека, а Либанци га држали за шпијуна, власти у Тел Авиву су ослободиле четири стотине заточених Палестинаца. 

 Информацију о грозничавим тајним преговорима Хезболаха и Израела објавио је, иначе, угледни каирски "Ал ахрам". У њој је саопштавано да би до размене заробљеника могло да дође за две до три недеље. Остало је, наводно, да се још договоре "модалитети".

Два сценарија

У оптицају су два сценарија: да се у исто време на слободи нађу отети израелски војници и заробљени припадници Хезболаха, чему се, опет наводно, Тел Авив противи. Израел инсистира да се, пре него што испуни своје обавезе, најпре пусте отети војници. Хезболах, пак, тражи чврсте гаранције да неће остати "кратких рукава". У оној спектакуларној операцији из јануара 2004, која је обављена преко аеродрома Келн–Бон, уз Немце се, као додатни "жирант", тада појавио Иран, с чим се овога пута очигледно не би могло рачунати.

Индиректна потврда да се иза сцене заиста нешто догађа стигла је и од шефа Хезболаха Хасана Насралаха, који је у интервјуу једној либанској телевизији признао да не би отели она два израелска војника да су претпоставили шта ће се све после тога догодити.