Елита кокетира са кичем

Да ли сте чули за предлог Демократске странке Србије да би требало опорезовати кич и шунд?

Нисам чула за тај предлог. Искључила сам се из дневнополитичког живота.

Које бисте појаве у нашем друштву и култури окарактерисали као кич?

Кич је последица незнања, скученог интересовања, недовољно развијеног укуса и талента, предрасуда, и, уопште, површног живљења. У нашем друштву проблем је настао када су чланови елите почели да кокетирају са кичем, називајући тај стил живота ’кемпом’. Ово значи да су од кича покушавали да направе нешто више, нешто као особену филозофију живљења која, с друге стране, то не може да постане, јер кич није у стању да створи ниједан делотворни елемент за изградњу правог, животног система. Живети окружен кичем је неупоредиво лакше од улагања напора да се открива или сазнаје, да се надвладају искушења и разумеју Божије поруке. Наше друштво је потпуно окренуто популизму, а ту су извори кича неисцрпни.

Мислите ли да је могуће опорезовати кич и ко је уопште компетентан да о томе суди?

Проблем о којем разговарамо има неколико решења и сва се она увелико примењују у другим државама. Једино би у диктаторском, тоталитарном систему било могуће одредити шта је црно а шта бело, донети одлуку шта је кич, а шта није. У осталим системима постоје формални начини да се ствари доведу у ред и држе под контролом. То значи да се закони и законодавне институције не баве успостављањем аршина за мерење кича, већ прописују законе који убирају велике порезе од естраде и свих појава које је прате. Естрада израста из популарне културе, па она може, али и не мора бити кич. Пошто су естради једино важни слава и новац, онда се она и мери тим аршинима, дакле цифрама. Са једне стране, добар порески систем функционише тако да омогућава великим фирмама да буду заинтересоване за улагање у културу, уметност, културне институције, у нова дела. Део новца за културу добија се и од опорезивања игара на срећу. Како култура расте и јача, тако се кич омеђује и затвара у свој простор. Једино што је погубно јесте упућивати културу и уметност у тржишну утакмицу у тренутку када је незнање велико и укус публике на најнижем нивоу. Тако нешто је можда било могуће пре 25 година, али сада уметност и култура морају да се граде из темеља.

М. Ш.