Погрешне процене Америке

Знаци су били јасни и 1990. и 2006, а Вашингтон је ипак имао погрешне процене. Када је пре готово двадесет година почела криза у бившој Југославији, челни људи у администрацији Џорџа Буша важили су за стручњаке за Балкан. Пре него што је накратко постао државни секретар, Лоренс Иглбергер био је од 1989. до 1992. специјални Бушов саветник за Југославију, али ни он ни председников саветник за националну безбедност Брент Скоукрофт нису предвидели да ће на Балкану избити жестоки сукоби у које ће се умешати и Сједињене Државе. И Иглбергер и Скоукрофт су између осталог и због свог ранијег службовања у Београду – где је први био амбасадор, а други радио при америчкој војној мисији – на крају међу америчким дипломатама изашли на лош глас као „пријатељи Срба који су дозволили крвави распад и масовне злочине”.

„Мислио сам да се Југославија неће распасти”, признао је у то време Брент Скоукрофт. Данас спољнополитички врх администрације Џорџа Буша млађег може да каже: „Мислили смо да ће Руси пристати на независност Косова”.

И као што је почетком деведесетих државни секретар Лоренс Иглбергер важио за стручњака за Југославију, садашњи државни секретар Кондолиза Рајс важи за експерта за Русију, али јој то није помогло да предвиди какве ће потезе вући руски председник Владимир Путин. Американци су годинама били уверени да ће Москва пристати на независност јужне српске покрајине и да ће чак својим утицајем приволети Београд да и сам прихвати „неминовно”. Илузију су распиривали и многи високи функционери Стејт департмента који су се хвалили својим добрим везама са колегама у Русији и познавањем ситуације у тој земљи. Извори у Вашингтону тврде да је Николас Бернс, који је недавно поднео оставку на место државног подсекретара, тврдио да „има поверење” Владимира Титова, једног од заменика руског министра спољних послова. За Бернса се у водећим америчким новинама тврдило да води Стејт департмент уместо Рајсове, која је заузета проблемима у Ираку и Ирану и да је баш он креирао политику према Србији и Русији. Упућени тврде и да је – осим породичних разлога које је навео – та погрешна политика разлог што је морао да напусти високу дипломатску службу.

О погрешним проценама водила се ових дана занимљива преписка између америчког стручњака за Русију Димитрија Сајмса и америчког изасланика за Косово и Метохију Френка Визнера. Сајмс, који је рођен у Русији, а у САД је емигрирао 1973. године, председник је Центра Никсон и издавач часописа за спољну политику „Нешенел интерест”. На његов коментар објављен у „Интернешенел хералд трибјуну” 27. децембра прошле године, реаговао је Визнер, који је у свом писму практично навео „аргументе” којима се руководи Бушова администрација у својој кампањи за независност Косова.

„Већини Косовара не сме се ускратити независност, јер су они много година живели под српском влашћу и били су жртве окрутне репресије 1999. године. То је искуство неизбрисиво уписано у сећање Косовара и оно има последицу коју чак ни они у Србији који се искрено држе демократских убеђења не могу да уклоне... (Српском) понудом није постављена основа за решење. Заправо, она је и мање суштинска него договори који су важили у југословенској федерацији и које је Милошевић поништио. Према недавном предлогу Србије, она би задржала право на суверенитет, али не би предала одговорност за Србе који живе на Косову. Косово не би имало одговорност ни за одбрану ни за спољне послове, а Србија не би дозволила да Косовари буду заступљени у централним институцијама у Београду – у парламенту и влади. Једном речју, оно што је Србија понудила косовским вођама било је мање од власти коју они сада имају под мандатом УН”, пише Визнер, коначно откривајући и да би међународно присуство на Косову по плану Мартија Ахтисарија трајало само „у раним годинама” његове примене.

„Без јасног одређења државних граница, спор око Косова ће се наставити, а Сједињене Државе и међународна заједница биће усред тог сукоба. НАТО ће бити суочен са сталном претњом европској безбедности. Нерешено Косово значи да ће Србија имати „албатроса” о врату”, сматра амерички амбасадор, који птицу из песме енглеског романтичарског песника Семјуела Колриџа помиње као симбол злочина.

Визнер расправља и са руским ставом да питање Косова не може бити јединствено и тврди да Русија нема ону одговорност на Балкану коју имају САД и ЕУ, али да мора да помогне у „еволуцији Косова ка коначном статусу”.

У одговору на Визнерове ставове, Сајмс – који сматра да се независност не може избећи на дужи рок – пита: „Зашто је инсистирање Косовара на независности по било чему другачије од сличних жеља Палестинаца, Абхаза, Јермена у Карабаху? Ипак, сасвим разумно, Сједињене Државе не би предложиле да се Израел, Грузија или Азербејџан разбију без сагласности самих тих држава. И по ком то чудном критеријуму може да се тврди да су Косовари „и те како припремљени” за независност само две године пошто су у антисрпској побуни коју међународне снаге нису успеле да зауставе убијене на десетине људи и уништене светиње и имовина?

Наравно да је сваки случај јединствен, али Руси, Абхази, Јужни Осетини и Јермени из Карабаха верују да има довољно сличности да на Косово гледају као на преседан и они ће делати по свом уверењу, а не на основу саопштења из Вашингтона. Пошто су њене мировне снаге у Абхазији и Јужној Осетији где већину становништва чине руски грађани, Москва сматра да ту њени интереси нису ништа мањи него амерички на Косову... Ствар је у томе што су водећи званичници Бушове администрације занемарили примедбе оних који су забринути за нежељене последице независности Косова као што су занемарили речи упозорења пре америчке инвазије на Ирак”, закључује амерички стручњак ову неуобичајену преписку са амбасадором Визнером.