Узбуне и забуне

Пред највећу еколошку катастрофу Америке, систем за узбуњивање није радио пуном снагом, управо је установила званична истрага о изливању нафте из бушотине у Мексичком заливу. Не ради се о необјашњивом немару или техничком застоју: посади платформе досадило је да их лажни аларми узнемиравају па су уместо бучних сирена укључили разглас, изјавио је шеф њене електронике Мајк Вилијамс.

Како је могућно да у доба ванредно појачане безбедности и готово непрестаних упозорења на свакојаке опасности дође до такве опуштености? Из изјава стручњака „Њујорк тајмсу” произлази да је до одступања од правила дошло због сукоба између технолошке и људске осетљивости.

Апарати су се, наиме, показали као преосетљиви – регистровали су и безначајна одступања од веће релативне нормалности. Наравно, учестало завијање њихових сирена „и кад им време није” иритирало је надлежне па су почели да их искључују, како би себе поштедели непотребних узбуђења.

Пренебрегавање аларма се, тако, уобичајило, готово колико и њихово дејство. „Дошло је до замора алармима”, констатује Џејмс Келер из института специјализованог за ванредне ситуације.

На недавном интернетском семинару, три четвртине здравствених радника се исповедило да се на послу, у последње две године, бар једном оглушило о неко важно упозорење. Контролори у вашингтонском метроу игнорисали су 9.000 аларма недељно (пре него што се прошле године догодио трагичан удес), а превише (неоснованих) знакова за опасност оптерећује чак и космонауте, такође наводи „Тајмс”.

Несклад између давања опомињујућих знакова и стварности нова је врста опасности. Јер, аларми су постали суштинско обележје савремености, система у којима су изразито појачане мере безбедности, нарочито после великих терористичких удара, као и због разгранавања организованог криминала и наглог раслојавања у транзиционим друштвима. И као појединци увелико се, такорећи статусно, разврставамо на оне који имају и оне који немају алармне уређаје у становима, колима…

Ниподаштавања, несавршености или непостојања специфичних алармних мрежа довели су, у међувремену, до драма које су истумбале свет. Бела кућа, на пример, није придавала довољно важности упозорењима да би терористи могли да изврше атентате отетим путничким авионима, а кад се то 2001. догодило, није уважила препоруке међународних инспектора и напала је Ирак под нетачном претпоставком да се тамо налази оружје за масовно уништавање и диверзантска веза са Ал каидом, чиме је пореметила односе и са савезницима. Није веровала ни алармима да је прекомерна дерегулација тржишта увод у финансијску кризу, под којом сада клецају не само њени поданици него и многе државе.

Претеривало се, бар донекле, и с другим узбунама. Ни „птичји” ни „свињски” грип нису достигли пројектоване застрашујуће размере, али за то још нико није одговарао, док су профитирали фармацеутски гиганти и њихови посредници. Уједно, под алармом да су могућни нови терористички напади, прилично су сужене грађанске слободе, иако се на њима заснивао напредак демократских друштава.

Ових дана се претерује и у упозорењима да је смањивање буџетског дефицита „апсолутни државни приоритет”, тврди нобеловац Пол Кругман. Јер, каже, такав курс прети да ненормално високу стопу незапослености претвори у „нову нормалност”. И да истовремено, одржавањем ниске стопе опорезивања богатих, власт покаже недемократичност већом бригом за један постотак најимућнијих него за масу поданика којима нису доступна радна места и осталих који у анкетама већином слуте да више није извесно остваривање „америчког сна”, да свака генерација, у целини, живи боље од претходника.

Главни проблем са узбунама је, рекло би се у најкраћем, то што пречесто збуне, испољавајући варљивости у националном и интернационалном поретку опасности. Што данас сирене често завијају и кад не треба, док се не оглашавају, или чак нису ни инсталиране, тамо где су ситуације, планови и дејства заиста алармантни.

М. Пантелић