За сва времена

(1)

Обично се верује да је рађање новина мучан, сложен чин. Каква су ту потребна свестрана умећа! А ваљда, нема једноставнијег избора. Теже је основати продуктивну занатску радионицу. Са неколико професионалаца и чак ситнишом у џепу, ево новина на киосцима. Још ако се нађу интересима привучени донатори, музика је угоднија.

У сиротињској, више него полуписменој, Србији на почецима прошлог века само у Београду је штампано деведесет листова, чак тринаест дневних. Не знам да ли је овај рекорд премашен. Новине је лако покренути, теже је привући читаоце и стећи углед у јавности, а најтеже је очувати њихову дуговечност.

„Политика” се појавила 25. јануара 1904. године. Тројица браће Рибникар, Владислав, Дарко и Слободан са четири хиљаде динара који су, истина, тада имали златну новчану подлогу, покренули су новине које ће, ето, стићи да преживе преко стотину година. Импресионира и податак да је отац оснивача листа Фрањо, Словенац ожењен Српкињом, лекар који је специјализовао хирургију у Цириху, одабрао изворни Балкан за своје пребивалиште (1869), српску провинцију која и данас јури виши степен цивилизације, Свилајнац и Трстеник. И то се „догодило на брдовитом Балкану”. Некад било, сад се приповеда.

(2)

Кад ме директор „Политике” Срђан Јанићијевић позвао да напишем јубиларни прилог, спонтано сам забринуто одговорио: лепо, али да ли ћу то моћи? Имао сам у глави кроз какве је буре пролазио овај лист као репрезентативни изасланик Србије у прошлом веку.

Сећам се, први уводник о „Политикином” јубилеју писао сам пре тридесет четири године. То је било у доба када је Југославија још увек звонила од „нераскидивог братства и јединства”, мада мање искрено него раније, а овај лист је имао запажени тираж у Загребу, Љубљани, Скопљу, на свим југословенским просторима. Нисмо ни слутили каква се крвава фешта припрема, још мање да ћемо се поделити непробојним границама, као да нас океани деле. Све се то може наћи у комплетима листа. У томе је предност дуговечности.

(3)

Уживање је прелиставати старе новине. Покрај њих се може пустити понека суза или уживати у веселим згодама. Од свега је најузбудљивије сазнање колико често и наша садашњост личи на нашу прошлост.

У „Политици” је остао траг говора Јована Скерлића у Скупштини Србије, 5. маја 1912, када се он обрушио на банкократију и на политику у Србији која „почиње падати у руке новчаних људи”. Данас, господо, наставља Скерлић, „посланство почиње бивати једно пласирање новца у коме се за време трајања мандата истерују интереси странака и зарада”.

У уводнику 7. јула 1905. аутор описује изборну атмосферу у којој је „изобиловао речник најпогрднијих израза”, у којој нема милости да би се стигло до циља: „Јанко каже за Марка да је непоштен, Марко за Јанка, а Јован и за Марка и за Јанка. На крају сви лопови! Да има горих речи, горе би се употребљавале: богатство српској језика је исцрпено.”

(4)

У свим временима штампа је била на удару. Тотална власт признаје само тоталну послушност, а либерална користи мекша средства, не мање ефикасна. Мађарски књижевник Иштван Ерши прави паралелу између диктатуре и демократије, и разочарано закључује: „У диктатури постоји само једна багра. Она је господар над животом и смрћу. У демократији постоји више њих, али без тоталне власти.”

(/slika2)Педесет година су у Југославији стваране новине за потребе једне странке. Ситуација се у новије време изменила. Оно што су чинили Це-ка и Агитпроп, њихову улогу преузимају моћне олигархије, финансијске и политичке. Како окренемо, долазимо до савета проте Матеје који поручује Сими Милутиновићу Сарајлији: „Ако испишеш истину изгубићеш главу, јер ће те посећи господар Милош. Ако испишеш лаж, глава ће ти остати, али ћеш изгубити част.” То је вечита дилема штампе која се креће између моћи и немоћи, као „извидница јавног мњења, лака коњица која пред војском иде да јој расветли путеве и корисни агент здраве мисли, али опасни подстрекач зла”, како је пре више од стотину година говорио академик Милутин Гарашанин.

(5)

Мада је штампа у Брозовом режиму била у сличном положају, „Политика” је увек имала известан попуст. И већу аутономност. Према њој се и Агитпроп мекше односио, наравно у границама које се нису могле прећи. А њен ауторитет је потицао од уважавања лагодног конзервативизма и свести о духовној традицији новина.

Припремање овог прилога навело ме на прелиставање старих издања. Какви су све умови продефиловали кроз ове новине! Није било значајније личности која није жудила да се нађе у новинама, посебно на страницама културне рубрике. Сећајући се тог доба, а оно је названо „доба Драгослава Зире Адамовића”, историчар Радован Самарџић је рекао да је тада „читање културног додатка овог листа представљало највеће узбуђење у служби културе”. Слушао сам Иву Андрића, приликом посете „Политици”, када је рекао да је годинама, поготово на књижевним почецима, осећао личну обавезу да за новогодишњи број листа припреми прилог.

Многи су завидели Србији што има тако утицајне новине. Добрица Ћосић ми је испричао свој сусрет са Владимиром Бакарићем (1963), који је желео да покрене југословенски часопис у којем би он био одговорни, а Ћосић главни уредник. У визији овог пројекта, иначе шкрт у похвалама, Бакарић је био обузет „Политиком” за коју је рекао да је најзначајнија институција у српском народу: „И моја је велика жеља да створим 'Вјесник' који ће бити нова југословенска 'Политика'.”

Још једну магичну моћ је имао овај лист. Сви новинари су оберучке прихватали позив да раде у „Политици”, из свих југословенских средина. Муслиман Зухо Џумхур, Хрвати Фране Барбијери, Милош Мимица и Јожа Влаховић, Иво Кушанић, Словенац Јурка Густинчич, Македонац Риста Бајалски... Крајем шездесетих година више водећих аутора „Борбе” колективно је прешло у „Политику”.

Саставио сам дужи списак новинара који су оставили дубоки траг у српском друштву и које би, у овом пригодном тренутку, требало бар поменути. Одустао сам од тога од пуког страха да некога не заборавим и тиме неоправдано повредим. Уосталом, то је и живот штампе која је као водени цвет – увене за један дан.

(6)

Моја генерација је сањала о слободама. Данашња се носи са проблемом како се служити слободама. Ово друго, ако није теже, у сваком случају није лако.

У тим околностима, свако доба има своје новинарске падове и подвиге. И једно и друго је највише зависило од околности у којима је егзистирала штампа. А подвизи су некад такве природе да их не могу разумети генерације које живе у слободарској комоцији.

Дан 25. јун 1952. године. На четвртој страници „Политике”, при дну, једва видљива информације следеће садржине: „Три путника, претећи револверима, принудили су прекјуче пилота путничког авиона, који саобраћа на линији Загреб–Пула, да скрене с пута код Фолинија у Италији. Како се сазнаје, особље и путници, осим нападача, вратили су се јуче у Југославију.”

И то је све. Чиста, сува вест, скромно пласирана, мада сензационална, јер је то прво киднаповање југословенског авиона у којем су удружено учествовали Србин из Лике, некадашњи партизан, са двојицом пријатеља, Хрватом и Словенцом.

Вест о киднаповању једино је објављена у „Политици”, а саставио је и на своју одговорност штампао главни уредник Богдан Пешић, предратни новинар, са довољно искуства да је могао знати какви ће се громови на њега сручити у време тоталне цензуре, када су информације ове врсте биле искључиво у надлежности Агитпропа и до јавности стизале посредством Танјуга. Важност оваквих иступа има смисла када се стави датум: 25. јун 1952, време Информбироа, јер, није исто бити кубиста 1908. и 1928, како ми је поводом Ђиласовог случаја сликовито говорио Марко Никезић: „У првом моменту су неки авангардисти, а у другом епигони који немају талента за нешто друго, па се уписују у војску сликара која већ има 50.000 војника.”

То је прича и о Богдану Пешићу који је неколико дана доцније, због објављене информације, смењен са положаја главног уредника. А у писменом изјашњењу које је потом упутио Александру Ранковићу, он је прихватио одговорност, али није признао грешку. И каже (тада): „Од кад радим у дневној штампи одувек се нисам слагао да новине буду последње које ће публику обавестити о неком догађају. Мислим да би новинари требало да буду новинари, да савесно обављају свој посао, а не да стално говоре да је то друг Марко забранио.”

У новинарству је најлакше изучити занат, а најтеже сачувати достојанство. „Онај коме се допадају самосталност и слобода, нека му се свиде и трошкови што из њих иду” (цитат непознатог аутора). Ту цену су платили многи новинари који су незаслужено пали у заборав.

(7)

Новинари су најчешће у положају да њима нико није задовољан. Читаоцима је сметало што нисмо „ишли до краја”, сакатили информације. Исто је то сметало дисидентима који су често новинаре доживљавали као слуге режима, у бољем случају као истомишљенике којима недостаје петља. Најзад, политичари су увек сматрали да превише мутимо њихову воду и да смо непоуздан слој који стално треба држати на оку. Све што је сметало слободарској јавности, годило је властима. И обрнуто.

Да испричам један свој догађај, у вези са извештавањем са чувене расправе на београдском Правном факултету 1971, поводом припреме новог устава. Готово да из тог времена не памтим отворенији разговор, а оно што је тада све речено ни у сну није могло да се нађе у штампи, бар не у огољеном изворном облику. Мој пријатељ професор Стева Ђорђевић, некадањи партизан, ишао је тако далеко да се противио амандману 26 којим је Тито био предложен за доживотног председника Југославије. Ни то му није било довољно. Замерио је што је друг Тито толико дуго на челу државе, „чиме кочи цео развој земље, јер се то рефлектује и на друга руководства”, а да „сам појам Бриони поприма нешто лично што је само за себе држава у држави”.

Био сам поносан на обављени посао, јер сам једини извештавао са овог скупа. „Политика” је имала ексклузивну информацију о примедбама које правници имају на пројекат новог устава. Но, радост је кратко трајала.

После објављеног извештаја, из Удружења универзитетских наставника је стигло протестно писмо у којем се каже да приказ Славољуба Ђукића „не изражава ни приближно оно што је речено у току три вечери” и да „изношењем само понеког зрна тродневне расправе 'Политика' није учинила добру услугу ни себи, ни читаоцима, ни наставницима факултета”.

Истовремено, из Градског комитета Београда стигао је оштар приговор главном уреднику што је „штампан неодговоран извешај С. Ђукића у којем су објављена проблематична мишљења професора Правног факултета, чиме се минира плодна расправа и оспорава епохално устројство даљег развоја Југославије”.

(8)

Припремајући овај рукопис, вратио сам се својим текстовима које сам штампао пре тридесетак и више година. Био сам изненађен оним што сам открио. Читајући сопствени прилог, после кога сам добио похвална писма читалаца, не могу да утврдим о чему сам говорио и којим поводом. И то је једно од упадљивих обележја, са чиме смо се сви носили. Писало се често у асоцијацијама, између редова, намерно неразговетно и недовољно разумљиво, али у целости да читаоци схвате шта је писац хтео да каже и да истовремено цензорима замаже очи. Јавност је била навикла на ову врсту комуникације, знала је коме су поруке адресиране. Био је „Језик птица”, како сам насловом обележио један од својих коментара.

(9)

Сналазили смо се како смо знали и могли. Најтеже је било када је, по налогу комитета, требало обавити нечисте послове. Коме ће овај горак залогај припасти зависило је од уредника. Но, постојала је срећна околност која је олакшавала муке уредника и сарадника. У редакцијама се знало не само шта ко уме да напише, већ и о чему жели или не жели да пише. Као што је било колега који су одбијали да улазе у прогоне, увек су се нашли и они којима то није тешко падало. Они су обично били у директној вези са комитетима, као људи од посебног поверења. И кад дође „мора се”, знало се коме ће то припасти: најбоље ће то да уради Пера и Мика (измишљена су имена). А Пера и Мика штрикају не само на задовољство комитета, већ и на олакшање својих колега. Захваљујући томе, многи су новинари остали у подношљивом памћењу. И себе ту убрајам.

(10)

На највећим искушењима су били новинари који су пратили унутрашњу политику. Давили смо се и знојили од присмотре и свакојаке гњаваже. Веће погодности су имали новинари у спољној политици, култури и спорту. Спољнополитички новинари су имали и додатни ужитак: из њихових редова су регрутовани дописници из иностранства. А како је писање о спољном свету праћено са више комоције, „Политика” је у време Титовог режима била наш прозор у свет. Готово да није било већег центра у којем није имала сталне дописнике, и то новинаре који су могли да нађу место у водећим светским листовима. Москва, Пекинг, Њујорк, Лондон, Париз, Рим, Њу Делхи, Атина, Мексико, Буенос Ајрес, Праг, Берлин... Не може се набројати.

(11)

Нема моћније и несрећније личности у штампи од уредника. Он је тај који има коначну реч. Одређује судбину новинара, али и људи којима се бави јавност. Сваки дан је на проби његово професионално поштење. На оку је моћника и својих сарадника. Политички и финансијски моћници траже послушност или привилегије, а новинари природно захтевају да се иде што даље.

Успех новинара често зависи од залеђине уредника. Новинар може да напише „шта год жели”, али је одговорност неравномерно распоређена, јер уредници сносе одговорност за штампање спорних текстова. И када се кажњавала штампа, то су по правилу били шефови редакција.

Често сам се препирао са легендом српске штампе, благородним Мирославом Радојчићем који је тврдио да је у новинарству све лако изузев писања. Нисам се с њим слагао, мада сам безмало у целој каријери био само аутор. Као чланкописац имаш одговорност према себи и јавности, а као уредник одговараш за судбину листа и свих запослених. Не знам успешан медиј са добрим новинарима а лошим уредницима. А знам доста листова који су са добрим уредницима и просечним новинарима постигли завидан тираж и углед.

(12)

Заједно са политичарима, често су се уздизали и падали новинари. То се догодило и почетком седамдесетих година, која остаје упамћена по највећим чисткама посе Информбироа. Једним потезом смењени су, или под притиском власти дали оставке, сви уредници водећих гласила Србије. Међу њима најпре уредници „Политике” и НИН-а, Александар Саша Ненадовић и Фране Барбијери. То је било у време када су практично сви утицајни медији подржавали руководство Марка Никезића, такође смењеног.

Ово су најтежи тренуци. Сви видимо неправду, а спаса нема. Са тим осећањима проводили смо месецима дане и ноћи док се решавала судбина уже групе обележених новинара, „симбола либерала”.

Саша је искључен из партије, а потом је изгубио право на име и презиме. Осам година се испод својих текстова потписивао под измишљеним иницијалима С. Р.

Нешто је срећнија била судбина Барбијерија. С њим у вези је и догађај који само живот може да произведе. Као искусан професионалац, знао је да је од свега најгоре нагањати се са властодршцима. Што се дуже затеже конопац, цена је већа. Фране је, готово молећи, тражио да се муке прекрате и, најзад, сам написао образложење у којем је „аргументовано” тражио своје искључење из Савеза комуниста. Напустио је после тога Југославију, нашао посао у италијанској штампи и постао један од најугледнијих новинарских аутора на Западу.

На овом месту присећам се да је међу новинарима београдских гласила владала складна професионална солидарност. Дружили смо се и имали разумевања за туђу несаницу. Не сећам се да је у првим послератним деценијама између новинара и новина вођена јавна расправа, поготову свађалачка која би колегама нанела штету. Невоље су нас приближиле.

(13)

Сваке новине имају своје стрмоглаве стазе. Али оне које се врате у живот, таквим новинама припада дуговечност.

Био сам очевидац када су београдски демонстранти у такозваној „жутој револуцији” (1996) убацили контејнер у ходник „Политикине” зграде, уз повике: „Чистићете улице!” Имало би доста да се каже о оваквим тренуцима у историји листа. И читалац ми може оправдано замерити што се у већој мери нисам тиме бавио. Одговор је једноставан: јубилеји зато постоје да се, бар привремено, гурну у страну догађаји које бисмо желели да заборавимо.