Болно посртање

Мит о „Политици”, о листу изузетних професионалаца, расаднику, како српског, тако и југословенског журнализма грађен је мукотрпно десетинама година, захваљујући генерацијама изузетних новинара и уредника. Говорило се, не без разлога, ако нешто није објављено у „Политици” као да се није ни догодило. „Политици” се веровало и није без разлога постојао слоган: „Када кажем новине, мислим ’Политика’”.

Тога су биле свесне и политичке елите које су непрестано покушавале да овај лист увуку „у брачну постељу” и ставе под своју контролу. Редакција је, чак и у време једнопартијског једноумља, успевала да колико-толико сачува своју аутономност, све до краја осамдесетих година.

Пре него што је кренуо да освоји власт у Србији, Слободан Милошевић је знао да уз себе мора имати „Политику”, а за то му је била потребна подобна уредничка екипа. И успео је, зачуђујуће лако, да освоји, не само „Политику”, већ и Радио-телевизију Србије, и да елиминише критичку омладинску штампу. 

Уместо да воде професионалне битке, новинари су постали протагонисти политичких битака, што је на крају скупо коштало и саме протагонисте, али и професију у целини.

За сумрак „Политикине” школе новинарства заслужан је превасходно тадашњи главни уредник Живорад Миновић, који је на странице листа увео рубрику „Одјеци и реаговања” (од јула 1988. до марта 1991. године). Била је то рубрика у којој је тобож „народ проговорио”, а заправо су изрицане пресуде без суђења. Онај чије се име у тој рубрици у негативном контексту појавило убрзо је нестајао из политичког живота Србије.

(/slika2)Потом је уследила рубрика „Трагом писама ’Политици’”. На удар тада долазе, како неподобни новинари, тако и листови за које се сумњало да нису уз Милошевића. Затим следе фељтони који откривају „издајнике”, „стране плаћенике”, „антисрпске завере”. На сцени је „антибирократска револуција”. Владајуће мишљење постаје једино, а ко другачије мисли може да мисли само у себи. Јавни живот је контаминиран. Уместо гласа разума, „на љуту рану љуту траву”, парола је нових идеолошких лучоноша коју су, нажалост, прихватили и поједини новинари, али и бројни уредници у тадашњим медијима у Србији.

Кроз дневне новине и РТС ширио се „спонтани” талас народног гнева који је са јавне сцене одувао свако другачије, критичко мишљење, односећи са собом и неподобне и непоћудне новинаре. Кроз редакције је, а нарочито кроз „Политику”, почела да дува промаја. С њених страница нестају новинарска имена. Уместо њих „новине прави народ”, како је истицао Живорад Миновић. Како се број таквих сарадника повећавао, тако се и број читалаца смањивао.

„Политика” тако постаје ударна песница Милошевићевог режима. Јачањем гласа само одабраног „народа”, утихнуо је глас новинара. Њихови спорадични покушаји да после деветомартовских демонстрација преотму контролу над листом успешно су угушивани, да би Хаџи Драган Антић на крају потпуно превладао и редакцијом листа, и целом „Политикином” кућом.

Сумрак професије трајао је годинама. Буђење је за многе било болно. Ипак, иако је делила судбину целе земље, иако је тонула, захваљујући добрим темељима у које су уграђене генерације најбољих српских новинара, писаца и стваралаца, „Политика” није потонула.