Великан међу новинарима 20. века

Предраг Милојевић (1901–1999) био је један од највећих новинара двадесетог века. Цео свој професионални век провео је у „Политици”. Постао је новинар у деветнаестој години. По завршетку гимназије почео је да студира филозофију код чувеног професора Бране Петронијевића који га је још као студента узео за хонорарног асистента. Ипак, будући филозоф постао је репортер београдске „Политике”!

„Своју новинарску каријеру ’са препонама’ (два пута после рата био сам отпуштен из ’Политике’ као неподобан), каријеру дужу од шездесет година, започео сам, у то време, врло запаженом козеричком рубриком у којој сам, кажу, на ироничан начин излагао критици и подсмеху тадашњу унутрашњу политику земље. Међутим, када је дошла диктатура краља Александра 6. јануара 1929. године, моја козеричка рубрика се ’угасила’. Петлови који прерано кукуричу, према једној руској пословици, први дођу у лонац. Увек је ризично истрчавати испред важећег времена. То сам и ја искусио: два пута сам био истериван из „Политике” због истрчавања! Али нисам жалио: оба пута сам добијао у популарности код публике. И оба пута сам вађен из лонца од оних истих који су ме у лонац гурнули. Нисам се променио ја променили су се они.”
„Новинар може да греши, али не сме да лаже. Ако читалац увиди да је то што у новинама пише свесна лаж, свршено је са тим новинама занавек. Јер, истина увек избије на површину. То је оно што је Абрахам Линколн рекао понет својим личним искуством: ’Можеш неког да вараш све време, и цео свет неко време, али не можеш цео свет да вараш све време’. Истина увек исплива на површину макар и удављена”, записао је у својој књизи „Антибиографија”, доајен „Политикиног” и српског новинарства Предраг Милојевић.

Отишао је у пензију 1961. године, али је наставио да сарађује у „Политици” и њеним издањима све до краја живота, потврђујући тако ону Гетеову мисао да је лакше писати него престати..