Продор документараца

Херцег Нови– На коју се окренути страну, куда погледати, шта то ново и смислено учинити како би било боље?

Тешке су ово муке Херцег Нови–Монтенегро филм фестивала, још откако је пре коју годину, из необјашњивих разлога, променио своју концепцију па се од фестивала филмске режије, што је била уникатна и прилично угодна позиција, претворио у нешто (неоригинално) што постоји ама баш на сваком ћошку ове наше филмске планете. У филмску манифестацију на којој се неки филмови такмиче а неки приказују ревијално, на којој је све мање гостију а самим тим мање и оних, толико неопходних интерактивних сусрета међу филмским ствараоцима...

Међутим, чак и овакав – непрофилисан и неодређен, херцегновски фестивал је очигледно неопходан публици. Доказ за то је свако вече пуна Канли кула и сасвим добра посећеност и осталих биоскопа под ведрим небом: тврђаве Форте Маре намењене ревијалним филмовима, Белвисте и Амфитеатра који су постали поприште документарних филмова по избору врсног документаристе и професора Владимира Перовића.

Ово је управо једна од новина херцегновског фестивала на коју треба обратити и већу и озбиљнију пажњу. Селекција документарних филмова има своју публику, пројекције су пуне, па читав овај програмделује као фестивал у малом – фестивал документарне режије. Владимир Перовић који је публику поздравио речима „овде смо дошли да мислимо стварност кроз слике које су нам понудили аутори”, има намеру да и програм документарних филмова од наредне године буде такмичарски, што би свакако привукло велики број стваралаца, а и целокупном фестивалу придонело на тежини.

„Не лаже слика, лаже потпис испод слике”, радо ће рећи Перовић сугеришући да 12 одабраних филмова нуде слике живота, али не у форми огледала стварности, јер огледало даје обрнуту или искривљену слику, већ у форми „огледала разбијеног у комаде које је аутор покупио, парче по парче прекомпоновао и направио сопствену слику”.

–Филмови које сам одабрао за приказивање обухватају не само бившу Југославију већ и све земље које је окружују. Нудим публици низ различитих поступака, различитих начина размишљања људи, различитих реконтекстуализација појава стварности, идеја и свега што нас окружује. Различите слике живе један свој живот, али оне постају довршене тек онда када је филм пред гледаоцима– каже Перовић, који је публици омогућио, између осталог, и сусрете са документарцима какви су „Купачи” грчке редитељке Еве Стефани, „Плати па жени” Атанаса Георгијева или „Дуго путовање кроз историју, хисторију и повијест” Жељка Мирковића...

На главној фестивалској сцени жири у саставу: Александар Рис (продуцент, Аустрија), Дејан Зечевић (редитељ, Србија) и Бојан Базели (филмски сниматељ, Црна Гора), заједно је са публиком до сада видео филмове: „Нека остане међу нама” Рајка Грлића, „Четири лица” Микеланђела Фрамартина, омнибус „Неке друге приче”, „32. децембар” Саше Ајдуковића, „На путу” Јасмиле Жбанић и „Аурора” Кристија Пуија. Вечерашњи сусрет са публиком устрептало чека легендарна Мира Бањац, звезда филма „72 дана” Данила Шербеџије и једна од ретких овогодишњих фестивалских гошћи.

Дневне фестивалске активности посвећене су промоцијама књига и часописа, бежању од врућине на неку од плажа у ишчекивању београдских новина које вазда касне,и у жељном чекању ноћи када се овде коначно догађа филм.