ФИРМОПИСЦИ ОЧАЈА

Да са педесет и кусур година, колико имам, није непристојно обогатити се, преко ноћи отворио бих прво мало, а после средње, предузеће за израду грађевинских табли, оних што информишу јавност да је пут у изградњи, мост у реновирању, пруга у поправци...  Да хоћу, дакле, да се обогатим, под условом да умем то да урадим, за овај подухват, коме би се највише обрадовали моји ближњи, имао бих да захвалим Вељи Илићу, министру за капиталне инвестиције, који је, онако успут, на неком ритуалном доручку у влади Србије, рекао да се у Србији већ толико гради да не могу да набаве довољно табли с описаном наменом.

Наравно, и ја бих се обрадовао богатству стеченом на тим таблама. Ионако сам цео радни век провео у информисању, а нисам се обогатио. Леп је и сам осећај да можеш да се уградиш у Национални инвестициони план, а како ли је тек лепо да на њему и зарадиш. Рекао бих, ипак, да је то посао – не табле, него богаћење – за младе људе, другачије васпитане, образоване и с другачијим погледом на свет. Моја генерација је, махом, жртва солидарности као друштвеног принципа у коме се више ценила једнакост него правичност заснована на принципу – колико пара толико музике.

Сусрети с вршњацима, мање-више припадницима средњег друштвеног слоја, сведоче о једној врсти латентне депресије. Најгоре су прошли они који су остали без посла. Кад имате педесет година потенцијални послодавци неће ни да разговарају с вама.

Пробајте у тим годинама да добијете неки дугорочнији кредит у банци. Али и они који раде нису прошли боље.

Кад листате фамозни М-4 образац видите да од пензије нећете моћи да живите, а још ћете открити да има година које су вам појели скакавци; открићете, наиме, да сте под старе дане радили на црно, без уплата доприноса, јер држава, опседнута ратом и опасана санкцијама, није ситничарила око прописа који се тичу вас лично, већ је бринула онако глобално о националном питању, што најбољим синовима те државе није сметало да се о себи лично добро постарају.

Депресији су склони и они чија деца стасавају за факултете. Одједном то кошта, као и лекови, лечење уопште. Уосталом, све цене су правичније – дакле скупље је него што је било.

Још ако имате педесет и кусур година а немате стан, онда ваша депресија личи на очај. Деца вас гледају сумњичаво, односно као последњу будалу. Вероватно питају где сте били кад се оно за Милошевићева вакта откупљивао стан за шаку пиринча, зар нисте и ви могли да се окористите о инфлацију, па да, ако већ нисте мазнули кућу на Дедињу за девет хиљада марака, мазнете макар станчић на Канаревом брду...

Данас се пажња посвећује унуцима и праунуцима оних којима су породично благо одузели комунисти у фази оружане прерасподеле богатства. Према још несређеним подацима, поднето је око пола милиона захтева за повратак имовине. Један мој пријатељ који никада од друштва није добио стан, па није имао шта ни да откупи, пита се шта је с парама које је он током тридесетак година солидарно уплаћивао као стамбени допринос. Познајем супружнике који заједно имају око 70 година стажа и који су имали станарско право на стан у туђем приватном власништву и нису могли да га откупе. Израчунали су да би од присилног, а солидарног, стамбеног доприноса који су плаћали током радног стажа могли да купе стан и по на тржишту и то по садашњим високим ценама... И још да им остане за пристојну сахрану. Уместо тога они имају трошак за адвоката јер власник стана покушава да их исели.

Колико је таквих људи? На ком шалтеру се они евидентирају? Хоће ли ико да се досети да исправља неправде настале због присилне солидарности? Зар нема политичке странке која је израчунала да би премашила изборни цензус само када би се залагала за ове људе?

Гледам генерацију која се кроз живот тетура и гунђа. Не могу сви да оду у фирмописце. Нема толико табли ни у Националном инвестиционом плану колико је тих људи за које једноставно кажемо да су жртве транзиције и сматрамо их, као друштво, мањим жртвама од оних који су то постали због комунистичке отимачине. Сада смо спремни да обештетимо потомке ових других страдалника, а на ове прве, људе из нашег сокака и нашег времена, гледамо с презрењем, као на будале које се нису снашле и  нешто отеле док се имало шта отимати.   

Главни уредник недељника "Време"