Уторак, 23.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Опет плаче „дете палог борца”

Опет плаче „дете палог борца”
Фудбалери нишког Радничког, „јесењи прваци” Југославије 1973/74: Доведан, Рајковић, Пантелић, Андрејевић, Мартиновић, Ковачев (стоје), Грубјешић, Антић, Димоски, Стефановић и Пешић

Ниш – Нишки спорт је на најнижим гранама у последњих неколико деценија. За разлику од осамдесетих и деведесетих година прошлог века, када је у граду на Нишави било и по петнаестак врхунских лигаша у фудбалу, рукомету, шаху, одбојци, кошарци, тенису, стрељаштву и другим спортовима, данас на прсте једне руке могу да се изброје тек нешто квалитетнији колективи и клубови који именом и резултатима нешто значе на главној спортској сцени наше државе.

Сви остали, а град Ниш има преко 200 регистрованих клубова, су далеко од најзначајнијих збивања у спорту Србије.

Парадокс је, свакако, што се нишки спорт и клубови, уз заиста врло ретке изузетке, финансира из градског буџета, који за спорт издваја око три милиона евра годишње. У Управи за омладину и спорт и Спортском савезу, уз категоризацију клубова, одређује се колико је годишњи финансијски „колач” и дели се...

Ниш је овог лета упао у још већи парадокс: сви, који добијају из буџета незадовољни су што новац касни, па чак траже и више. Док се за неке захтеве може рећи да су оправдани, попут Женског рукометног клуба Наиса, који дужи низ година постиже одличне резултате и један је од стварно ретких који излази и на међународну сцену или Ватерполо клуба Ниш који је носилац овог спорта у Србији „испод Београда” (Ниш је у последњој години био успешан домаћин ватерполо репрезентацији Србије и њеним међународним мечевима, а недавно и одличан организатор спектакла – финалног турнира Светске лиге, што говори о могућој будућности овог спорта), има и таквих који не само да су несхватљиви, већ потврђују да у нишком спорту постоје многи који не знају за меру.  

Иако се зна да је велика криза у оним клубовима који највише галаме тражећи паре из градске касе нису прстом мрднули да обезбеде спонзоре или средства за свој рад на други начин. Иако су далеко од главне спортске сцене Србије у тим спортским организацијама, по навици из прошлости, протестују, оптужују градско руководство и прете својим оставкама. Стварност је супротна – они са функција председника или директора клубова не одступају – као да им је то дедовина коју су тестаментом добили.

Највише боде очи понашање људи из актуелног руководства некадашњег прволигаша и успешног представника „велике” Југославије у европским фудбалским такмичењима – Радничког. Прослављени „Реал са Нишаве” испао је опет и у наредној сезони играће у трећој, у Српској лиги. У међувремену је садашње руководство Радничког на челу са председником Драгославом Бошковићем (узгред речено исти човек је потпредседник Женског фудбалског клуба Машинац, члан Извршног одбора Фудбалског савеза Србије, председник Комисије за женски фудбал у ФСС, члан Управног одбора Ронилачког клуба, председник Фудбалског савеза Ниша, члан Извршног одбора Фудбалског савеза источне Србије...) уз накарадна кадровска решења у тренерском штабу растурило је екипу из претходне сезоне, али се не помера из фотеља. Не препушта ником другом да води клуб и опет, као у стара и добра времена поручује: „Уплатите нам паре и не брините како ћемо их ми потрошити”...

Захтеви руководства Радничког за новим дотацијама из градске касе су мегаломански (на годишњем нивоу је предвиђено 15 милиона динара, али је то за њих мало) и изазвали су жестоко реаговање у другим спортовима и клубовима. Један од оних који није могао да прећути последња догађања био је Душан Поповић, председник Стонотениског клуба у Нишу, који је јавно рекао:

– Раднички себе представља дететом палог борца... Мора да му се обезбеде ципеле, кошуља и капут, да буде уписан на школовање и да му се заврши школа, да за то време буде у интернату и има бесплатан смештај, храну и пиће и, наравно џепарац...

Заборављају садашњи ченици на Чаиру и да су они највише криви за пропадање клуба и да су репери нишког фудбала и, свакако Радничког, у време када град није штедео за клуб и издвајао и „шаком и капом” били Црвена звезда и Партизан, Хајдук из Сплита, Динамо из Загреба, а и многи клубови са интернационалне сцене. Сигурно нису Житорађа, Слога (Деспотовац), Сврљиг, Рудар (Алексиначки Рудници) или Сурдулица са којима ће некадашњи полуфиналиста Купа Уефе у великом пропадању играти наредне године.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.