Пуцањ у букет лала

Никада ме досад није спопала тако силна жеља да поседујем парапсихолошку моћ, као прошле среде у новобеоградском стану Радислава и Невенке–Секе Вујасиновић. Као дете које се целим бићем утапа у бајку, тако сам ја тада пожелео да ми се у соби, у којој је 8. априла 1994. године нађена мртва њихова кћерка Дада Вујасиновић, позната новинарка "Дуге", после додира предмета прикажу слике о томе шта се истински догодило те крваве ноћи. Хтео сам да додиром сиве плишане фотеље, ловачке пушке сачмарице или сасушених мрља од крви доживим визије и на тај начин помогнем да родитељима трагично страдале репортерке престану дванаестогодишње ноћне море. Да коначно сазнам: да ли се Дада Вујасиновић убила пуцајући себи у груди, како тврди званична истрага, или је њу неко убио, у шта су уверени Радислав и Невенка, као и многи, многи људи. Њихову сумњу је нарочито појачало то што су стручном анализом у соби, која од тог дана, 8. априла 1994. године, није променила изглед и већ почела да личи на музејски експонат, нађене мрље крви две различите крвне групе. Тако ће и остати све док се поновљеним лабораторијским анализама и откривањем ДНК са туђе крвне мрље не утврди ко је те трагичне ноћи још био у стану.

Свом снагом желео сам да откријем истински крај девојчице коју сам у планинском месташцу Оберхофу, код Зула у некадашњој Источној Немачкој (ДДР), у јулу 1972. фотографисао обичним "кијевом", док се она, осмогодишњакиња, са две и по године старијом сестром Александром, пентрала по тати Радиславу, уживала у његовом наручју, увијала се око татиних и маминих ногу као лијана. Била је то срећна породица. Нисам ни знао да ће ми та клинка, која ми тако умиљато позира, после две деценије постати колегиница и врло позната репортерка, коју ће Богдан Тирнанић у НИН-у средином априла 1994. године назвати "последњом великом звездом београдског журнализма", а редакција "Интервјуа" у телеграму "Дуги" сврстати у оне "ретке примере у новинарству који постају легенде за живота и то у 30. години, можда један у хиљаду. Ви сте имали Даду".

– Наша старија кћер Сандра је маштала да буде новинар, никако Дада. Она је волела сликарство, музику, балет. Видите аквареле по стану, то су све њени радови. Свирала је клавир и ишла на балет. Међутим, у усмереном средњем образовању, у гимназији на Вождовцу, запало је новинарство. Први рад је написала под насловом: "Изем ти школу која нема математику".

Ту моју примедбу о усмереном образовању разрадила је и написала чланак за који је добила највише похвале. Тако је то кренуло – казује Радислав док му у лице надире сета. 

Са непуних 18 година је уписала Филолошки факултет у Београду и завршила га са највишим оценама. Највише се радовала боравцима, а поготово летовањима у Чапљини, где је Дада иначе рођена у фебруару 1964. године. Тамо је увек чекао њен ђед по мајци Исајло Михић.

– Одлазила је са ђедом на Јаз, на Требижац, притоку Неретве. Ђед Иса јој био највећа клетва – сећа се Невенка одлазака у Чапљину.

Чинило се да нико није волео људе као Дада. Посебно је тешко погађало сиромаштво становништва. Туговала је за младима који су напуштали земљу и одлазили у непознато.

– Била је филантроп у правом смислу. Волела је све људе. Сваку репортажу је одболовала, зато сам јој и говорио да то није добро за новинарство. Кад је видела како су у Борову Селу убили неког пекара, данима није могла да се смири. Плакала је за њим као да јој је био род најрођенији, иако га уопште није познавала. Она је била мило дете. Имала је меру у свему још одмалена – говори Дадин тата.

Али, истину је изнад свега ценила. Ишла је на ратиште, сукобљавала се са ратним профитерима, њој и њеној генерацији, како је говорила, више нико не може препричавати историју, јер је она сада сведок догађања. У све је хтела да се увери својим очима и да о свему промисли.

Неколико година после хаварије у атомској централи у Чернобиљу покушали смо, заједнички, да откријемо колико је наших људи умрло од последица зрачења, јер су се у тренутку експлозије затекли на градилишту челичане удаљене само 150 километара. Надлежни су чак и то крили не желећи да се замере белоруским инвеститорима.

Својој најбољој другарици Сањи, у јануару 1994. године, писала је: "Стално ме прогања неко проклето предосећање и не знам како да га се ослободим".