СВЕ ОСИМ НЕЗАВИСНОСТИ

Чеченски терористи се враћају кућама. У Грозном примају ново оружје и, пошто изјаве лојалност председнику владе Кадирову, приступају Пуку (Ахмада) Кадирова – легитимним снагама реда Чеченије. Однедавно, у њима је и формација с именом премијеровог оца.

Прилично сензационално за републику која је ратовала да се отцепи од Русије. Али, масовни прилаз сецесиониста властима је резултат кампање "пређите на страну народа", озваничене из руске федералне безбедности, од шефа ФСБ Патрушева.

"Пређите на страну народа" обећава ослобађање од казне и гоњења због учешћа у рату, уколико они који су позвани да "пређу" одступе и спусте оружје. Све друго, бар у пракси, није више ствар Москве већ премијера Кадирова. Он сам контактира, сам преговара и сам уговара предају. Али, како ствари стоје, процедура "преласка на страну народа" је врло кратка. Своди се на реч сваког од њих, дату Кадирову лично. Нема папира. Постоји само заклетва на верност тренутно најмоћнијем Чечену.

Кад прођу тај свој кратки церемонијал нагодбе о новој оданости, јучерашњи сецесионисти су већ сутрадан поново с оружјем, само што су овога пута у милицији републике. Пук Кадирова је у 99 одсто случајева од амнестираног људства, саопштио је Рамзан Кадиров. "Није нам циљ да убијамо, већ да спасемо живот сваког човека", цитиран је. Кадиров је изјавио да су "илегалне наоружане формације" сада "скоро све искорењене", а њихови вођи "уништени или осуђени".

Отац премијеров, Ахмад, некадашњи муфтија "независне Ичкерије" који је Кавказ подизао на "џихад" против Руса, убијен је пре три године – пошто је у једном тренутку променио страну и, издавши ствар отцепљења, постао први ,,демократски изабрани" председник Чеченије. У сваком случају, први који је тако назван у Кремљу.

На месту председника, Ахмада је наследио Алу Алханов, али гвоздена песница и персонални стуб пакта бившег чеченског муфтије и Руса је Кадиров млађи, Рамзан. После смрти оца, Рамзан је примљен код Путина у Кремљу и ускоро именован за премијера. Он је тај који контролише бројну, одлично наоружану силу и његова је рука забола колац и одлучила судбину отцепљења.

Рамзан Кадиров влада уз ослонац на култ државничке мудрости оца. Пребег Кадирова старијег на страну Руса Чеченцима је објашњен "натприродном снагом коју му је даровао свевишњи" – те је, обасјан светлошћу, схватио да је то "цена коју треба платити за опстанак народа". Чак је написана и пропагандна драма, у којој "Ахмад Кадиров" каже: "Друга победа не постоји – победа је прекид погибије!"

Ахмад говори оно што се пре њега тобоже нико други није усуђивао да каже – да ,,сувереност по сваку цену није оно исправно, и да питање државности није вредно ратовања и проливања крви".

Пакт Путина и Кадирова о Чеченији, вредан је анализирања, јер је уследио после необјављеног сазнања Москве да се рат против народа који оптира за излазак не може добити. Такав рат се може само прекинути, тријумфом политике – нечим, што није тешко рећи, а најмање лако остварити.

Русија је добила у рату у којем је губила. Добила је престанак погибије војске и засад спасен интегритет. На другој страни, Чеченија је награђена у мери да јој то никаква сувереност не би могла донети. Има руске петродоларе, инвестиције у обнову, независност у скоро свим пословима. Уосталом, има армију.

Услов сваког ратног "хепиенда" су свест о већим интересима и искреност у процесу. Уз то, мир захтева јаке политичаре. Потребно је да они владају околностима на страни коју заступају. И мора се распознати тренутак, обично пре него што је рат већ изгубљен. Москва је пазила на тренутак, одржавала је иницијативу.

Борис Јељцин послао је у Чеченију Лебеда, и овај је отуд донео споразум с Масхадовом. Масхадову је рат био зло. Али, његова воља да се с Москвом пронађе решење поништена је акцијама Басајева, Радујева и Хатаба – бандита од којих је сваки појединачно био јачи од председника "независне Ичкерије".

Кремљу су мир испоручили тек Кадирови, отац и син. И тек пошто су Руси помогли у ликвидацији конкурената, чији аболирани поданици јачају Рамзанову челичну песницу. Ако има питања, оно је само једно. Да ли ће је он у неком тренутку употребити и против кога. Да ли га обавезује реч Русији, или реч дата Путину.