Новинар и трговац

У уторак, 29. августа први пут су на берзи продате дневне новине. Заслугу за то добро подноси Манојло Вукотић, звани Мањо, директор од чијег је потписа зависила судбина малих акционара. Рођен је у Цетињу 1938. године, а четири деценије у новинама провео је у Београду. Не рачунајући четири године у Риму, одакле је био дописник и где је "осмотрио како штампа функционише на тржишном систему и докле сеже та њихова демократска слобода". Није се одрекао Цетиња или – како је писао: "Не одричем се ни оног блага које сам понео из шкриња старе Црне Горе и породице, једне од најстаријих и најпризнатијих. А то су етика и достојанство, човечност и храброст. Ко то одржи и споји с памећу, па то унесе у компјутер, успеће и тамо и овамо. Нема онда рашта да се ћерамо по клановима и политичким пољанама."

За њега кажу да је добар новинар, колико и трговац, па га сматрају најбогатијим новинаром у Србији. Говорио је 1993: "Радари мојих чула оценили су да се у ’Борби’ спремају промене и да је мојој каријери у тој ’кући’ дошао крај."  Радари су били непогрешиви. Али се у "Борбу" вратио.

Први је основао дневни, приватни лист "Блиц" и стекао популарност, као опозиција Милошевићевом медијском самовлашћу. Потом је основао и "Глас јавности", да би се петог октобра тријумфално вратио у "Борбу" и постао директор компаније "Новости". Колеге га виде као суровог професионалца који и од подређених тражи све. Или ништа, збогом.

Од 1989. када га је Социјалистички савез именовао за главног и одговорног уредника "Борбе", па после свих његових смењивања, одлазака и стварања новог листа, увек је имао само подређене. Кажу да је у "Борби", десет година после Титове смрти, наређивао да запослени устану четвртог маја у три и пет по подне, у знак почасти покојнику. "Добрим сарадницима увек би узвратио похвалом, подршком, наградом, унапређењем, запослењем, а необријанима да се обрију... Знао је с људима, нарочито с онима који су му у том тренутку потребни."

Тачно је то чиме се поноси Манојло Вукотић да су из његовог колегијума излазили сви будући уредници важнијих приватних српских новина.

У октобру 2003. већ је проценио колико "Новости" вреде: "Способни смо да надградимо оно што имамо, а имамо много. Имамо рудник у коме је тешко али врло изазовно копати сваког дана, професионално и одговорно, али је задовољство из њега вадити драго камење и брусити га маштом свог демократског опредељења."Сада су акционари ископали драго камење, а колико је зарадио Мањо, неће ваљда да нам каже.

Шеф над шефовима се сналазио у свим приликама. И када су га кажњавали због логотипа у "Новом блицу" или када је привођен у полицију да би дао исказ зашто је погинуле Албанце назвао Албанцима, а не терористима. Новембра 1998. је кажњен са 380.000 динара због кршења Закона о информисању, као шеф "Гласа јавности", по пријави тадашњег потпредседника владе Војислава Шешеља.

Успео је да надмудри Владу Дивца и већински пакет акција "Новости" прода по доброј цени "српским бизнисменима".  Том приликом је изјавио: "Није, дакле, Дивац изигран, како дирљиво патриотски тврди, него се самоуверено и саморекламерски игра акцијама доброг дела акционара и угледом моћне медијске куће... Мајсторе, направио си личну грешку."

Дивац је направио грешку, а Мањо убацио велику личну тројку.