Кукање се не исплати

Ни Мирослав Богићевић, власник концерна „Фармаком МБ”, у оквиру кога послује Шабачка млекара, ових дана не пије млеко за доручак. Не зато што га нема, већ зато што га не воли. „Не пијем га ја, али моји унуци су јутрос пили”, каже на почетку разговора за „Политику” овај прерађивач млека.

Одакле Вашим унуцима млеко ако га цела Србија нема?

У Шапцу га има. Видим да је у Београду несташица, али ја немам проблем с мојим снабдевачима. То значи да добијам млеко у уобичајеним количинама.

Како онда највећи прерађивач млека има проблем са снабдевачима?

Ово је период у години када иначе има мање млека, али никада није било несташица сировине у ово доба.

Али, ако је сваког лета тако у ово време, онда за прерађиваче сезонски фактор не би требало да буде изненађење?

Производња је била мања, али је било довољно сировине. Није било несташица. Стварно не знам шта се дешава другима. Имамо довољне количине млека, дистрибуирамо их редовно нашим купцима, немамо никаквих проблема.

Примарни произвођачи су, ипак, незадовољни откупном ценом млека?

Ми смо још у априлу повећали откупне цене млека, а да наши произвођачи то нису ни тражили. Сваке године инвестирамо милионе и милионе евра у асортиман, квалитет производње, квалитет живота наших радника. Схватили смо и то да узалуд ми инвестирамо ако наши произвођачи млека не могу да улажу. У малопродаји још нисмо дизали цене, али ћемо вероватно морати, ако уследи притисак на додатно повећање откупне цене млека. Однекуд морамо да створимо те паре. У маказама смо између произвођача и трговинских ланаца јер наш интерес је да произвођачима дамо што више цене како би инвестирали, а трговцима што мање да бисмо могли робу да продамо.

Имате и јаког конкурента?

Имамо, али немамо ни грам млека на лагеру у магацинима. Од 2004. године, откако сам преузео млекару никада нисмо имали пуне магацине.

Ако је Комисија за заштиту конкуренције два пута утврдила да „Салфорд” злоупотребљава доминантан положај, да ли сте Ви, као конкурент, на својој кожи, некад осетили да сте угрожени?

Немамо никаквих додирних тачака с њима. Ми имамо наше произвођаче млека…

„Салфорд” каже да су државне субвенције мале, поједини индивидуални произвођачи кажу „шта њих брига да ли нама држава даје или не даје новац”. Да ли је Вас као прерађивача млека то брига?

Наравно да ме је брига. У интересу ми је да моји произвођачи добију што више. И ја њима не бих смањивао цену млека зато што ће од државе добити неке паре. Али у овом тренутку ми треба да гледамо шта је реално. Држава те паре сада нема.

Значи, Ви не тражише да субвенција буде већа од динар и по, попут „Салфорда”?

Убеђен сам да би држава дала те паре кад би могла. Покушавамо да независно од тога решавамо проблеме које имају наши произвођачи млека. Нудимо им пестициде, опрему, сточну храну пољопривредну машину по произвођачким ценама. Не уграђујемо се у цену.

Видим да сте решени да коментар о актуелном сукобу задржите за себе избегавајући одговор на питање ко је крив за несташицу.

Не знам, јесте у Србији дошло до смањења сточног фонда и то је штета. Питате ме ко је крив. Не мислим да су произвођачи млека кривци. Знам да сељаци муку муче и да морају много да финансирају своју производњу. Сви морају да послују с профитом. Како могу примарни произвођачи да раде ако су на нули. Немогуће је.

Ако избегавате коментарисање сукоба, можете ли да предложите решење?

Не може се та ситуација преко ноћи решити, али једна од могућности је повећање откупне цене млека. Јер, сваки произвођач има своју муку. Ево, ја сам синоћ разговарао с тројицом и њихови проблеми су различити. Једном је требало пара да заврши шталу, другоме за сточну храну, трећем за механизацију. И ми то решавамо. Они ме зову на мобилни, број телефона нисам мењао 10 година, с великим бројем произвођача сам у контакту.

Хоћете ли профитирати из актуелног сукоба? Може ли Вама да буде добро ако је конкурентима лоше?

Не знам како бих могао да профитирам, једино што бих можда добио неку већу количину млека од нових примарних произвођача. Што се тиче продаје робе, не може боље јер све што произведемо продамо.

Рекли сте да свако има своју муку, а привредничких мука смо се наслушали откако је криза почела. Како Ви спавате, на пример?

Све боље и боље спавам. Проблем с несаницом немам. За првих шест месеци достигао сам приход као за целу прошлу годину. Све фабрике у систему ми раде са 100 одсто капацитета. Наравно, и ја сам много инвестирао и последње две године јесу биле страшне. Неке инвестиције смо започели па нас је пресекло то што нисмо имали подршку банака. А нико у свету не може без тога да ради. Успели смо некако да пребродимо тај проблем штедећи на свему, осим на радницима. Зато мирно спавам. Концерн је направљен тако да користимо домаће сировине и домаћу памет уз највише фазе прераде.

Не коље Вас враћање дугова јер су кредити које сте позајмили у еврима?

Кад све саберем и одузмем, за мене је боље да евро буде јачи. Ту је прича врло проста. Али, наравно, свестан сам да српској привреди генерално то не одговара јер не извозимо толико. Да не будем погрешно схваћен, не заговарам висок курс евра, само износим моје искуство. Јер не може мени да буде добро ако је свима лоше. Искрено, нисам се ни бунио када је евро био низак. И тада сам производио, гледао да премостим проблем.

Очи државе су упрте у Вас, као великог извозника, јер се сви слажу да је Србији потребан нови модел раста, по принципу „извези или умри”. Мора ли држава да дуне ветар у Ваша једра или можете то и сами?

Ако нема ко да нам дуне ветар у једра онда морамо сами. Немамо избора. Наши акумулатори из Фабрике акумулатора „Сомбор” су сада најпродаванији бренд на руском тржишту, а то смо успели рударским радом. Ових дана испоручујемо и огромне количине млека на руско тржиште.

Зашто српским привредницима тако траљаво иде на руском тржишту, упркос Споразуму о слободној трговини потписаном пре више од 10 година?

Мислим да нам треба мало више храбрости и више енергије. Сваки дан је најмање 15 мојих запослених у иностранству. То је велики напор. Наравно, кад год нам треба помоћ, ми тражимо. У неколико наврата нам је Министарство спољних послова помогло. Наш амбасадор у Турској је једном приликом путовао чак шест сати колима, ништа осим сендвича није појео тог дана, да би нама помогао. Брзо решавамо проблеме, почевши од тога да наши партнери добију визе, до информација и контаката с партнерима које добијамо у амбасадама. Нисмо седели и чекали да нам министарство то понуди, сами смо тражили помоћ. Исто тако, имамо изванредну помоћ представника Привредне коморе у Русији. Верујете ми, од нула до 24 часа од тог човека ја добијем по 20 порука у току дана. Сви су нас у држави саслушали, где год да смо се обратили.

Где греше они привредници који кажу да их нико не слуша?

Мислим да је најбоље помоћ тражити директно. Наравно, од новинара ништа не треба крити, али није добро стално кукати преко медија. Јер, ако треба да се нађем с министром глупо је да га прозивам преко новина. Треба да користимо министре и све државне органе, али морамо да имамо идеју. Не видим разлог зашто ако имам неки проблем не бих с министром о томе разговарао.

И онда ће неко да вас прозове за спрегу крупних капиталиста и власти?

Е, докле год тако будемо размишљали неће нам бити добро. У Америци, ако министар и привредник седну да ручају то је и једном и другом плус. А овде то добије погрешну конотацију. Зашто ја не бих сео с неким министром на ручак, ако немамо времена, сешћемо да једемо и да причамо. И шта је ту проблем? Закулисне радње се не раде јавно.

А да је Србија сада Ваша фирма да ли мислите, као Млађан Динкић, да је подстицање потрошње рецепт за излазак из кризе или је можда боље додатно стезање каиша, као што мисле други министри у влади?

Знам само да без производње нема ништа. Паре морају да се уложе у инфраструктуру, али шта ћемо возити преко мостова, пруга и путевима ако не производимо? Негде треба поспешити производњу, негде треба и штедети.

Министарка финансија каже да нема много простора за уштеду и да држава једино превише новца троши на субвенције, а то је оно на чему инсистирате?

Пара има. Погледајте само приходе јавних предузећа.

Али тих 6,5 милијарди оде сад на исплату бонуса запосленимаи пензионерима. Значи, ни тих пара нема?

Тврдим да, рецимо, ЕПС има од 50 до 100 милиона евра на неком рачуну.

Хоћете да вам ЕПС позајми паре које ћете да враћате уз камату?

Не мени, него банкама. Тврдим да ако неко јавно предузеће да паре у банку, да треба да их орочи с каматом од шест, седам, а не 20 одсто. И да се исконтролише да тај новац у привреду не може да иде скупље него с каматом од девет одсто. Те паре ће да се оплоде и да се врате. Није то компликовано као што људи мисле.

Јесте ли кризи рекли до виђења?

Самим тим што сам у првих шест месеци достигао прошлогодишњи приход, ја сам кризу испратио. Извесно је да ћу до краја године дуплирати приход.

Аница Николић