Трагање за светлом

У згради старог, напуштеног затвора у Котору изведена  је последња, четврта премијера међународног фестивала „Котор арт“, амбијентална представа „Његош, ватре“, ауторски пројекат Радмиле Војводић и Паола Мађелија, по мотивима „Луча Микрокозма“ Петра ИИ Петровића Његоша (копродукција Краљевског позоришта Зетски дом и фестивала „Котор арт“). Његошев филозофски и теолошки спев о стварању света, људским искушењима и грешности, упорној борби између добра и зла, као и разарајућој потреби за проналажењем виших значења у (привидној) баналности свакодневице, представљен је кроз десетак кратких и ефектних сцена које граде кохерентну целину. Кроз лик Песника/Адама (Срђан Граховац) и његове односе са Творитељем (Јелена Ракочевић), Сатаном (Горан Славић), Лучом (Ана Вучковић) и бројним анђелима (играју их студенти Факултета драмских умјетности на Цетињу), исписана је метафоричка историја човечанства, стално батргање између добрих и лоших избора, искушења и њихово превазилажење, фаустофска жудња за знањем.

Свака сцена се игра у другој просторији затворског здања, а публика је непрестано у покрету. Амбијент затвора, његово сивило, скученост, влага, потпуна офуцаност и трулеж, дубоко је интегрисан у радњу представе, при чему изазива јака осећања спутаности, безизлазности, клаустрофобичности. Затворски простор има и изузетне метафоричке потенцијале – то је место патње и губитка достојанства, али и могућности суочавања са собом, искупљења. Амбијент асоцира и на Фукоове мисли о затвору као друштвеном моделу, систему који тежи да дисциплинује и механизује појединца, да би он био послушан и користан. Затворски контекст представе је тако могуће тумачити као друштвену метафору, израз идеје о тоталној обесправљености савременог човека, суштинском одсуству слободе у нашем друштву, иако је оно номинално изграђено на принципима слободе, једнакости, демократије. Затвор се може разумети и метафизички, да је живот у овом материјалном свету једно тужно ропство, последица изгнанства из духовног света, што је и битан мотив Његошеве поезије.

У представу је, у претпоследњој сцени, некој врсти реплике на Тајну вечеру, укључена група стараца из Дома старих у Рисну, што је убризгало још једну снажну дозу аутентичности (у том погледу је занимљиво и то што је један од стараца бивши затвореник овог затвора). У представи се емитују различите видео пројекције, музика се понекада уживо изводи, што све доприноси стварању сугестивне атмосфере која обузима сва чула гледаоца. Током ходања, од сцене до сцене, кроз зграду нас води разводница (Данијела Радовановић, иначе асистенткиња режије), обучена у црно, строга и крута, као да је затворско обезбеђење. Оштро и сурово нам се обраћа, грубо нас распоређује на наша места, поставља на затвореничке бројеве, као да смо стварно затвореници. То је један од начина да се и ми, публика, дубље угурамо у ткиво представе, чиме се фино намеће идеја да смо и ми некакви метафорички затвореници, робови друштва, наших тела итд.

У представи „Његош, ватре“ Радмиле Војводић и Паола Мађелија митско и архетипско се препознају у нашој свакодневици, путем укључивања низа савремених мотива - ликови пију кока-колу, просипају новчанице, емитује се инструментална тема песме „Yesterday“ Битлса итд. Библијски митови стварања, првог греха, изгона из раја и други, суптилно постају и наша стварност, од универзалног се стиже до конкретног. А у свему томе се рађа главна мисао – љубав је одраз метафизичке милости, могућност превазилажења мука материјалности, ограничења тела, једна небеска ствар, светло у тамном, вечно у људском, бесмртно у пролазном.

Ана Тасић